- Uvod
Strip je umetnost. Hteli to ljudi da priznaju ili ne, činjenica stoji.
Naravno, postoje argumenti koji su dalje od reakcionarstva, koji lepo i otvoreno kažu „strip je primenjena, ne klasična umetnost“ i slični tome. I to nije daleko od istine; stripovi su svoj život počeli kao zabava za dečicu, iako su još u ranim danima imali zreo pristup. Naravno, nisu isti tip umetnosti kao, recimo, vajarska ili slikarska dela. Stripovi, poput filma, imaju tu crtu da se drže na onoj tankoj, ali jedva popustljivoj liniji između umetnosti i književnosti. Onda se nađe neko ko namerno pređe tu liniju i sastavi delo koje vredi imati i podeliti sa svetom.
Dela Gradimira Smuđe su mahom sličnog kalibra. Gotovo svi govore o poznatim slikarima, ljudima koji su na ovaj ili onaj način definisali slikarstvo i umetnost uopšte, od najranijih dana pa sve do danas. Smuđa je postao poznat u Francuskoj po svom Van Gogovskom stilu, ili preciznije po svojoj mogućnosti da verno skine stil bilo kog klasičnog (i dobrog dela neklasičnih) autora bilo koje epohe. Francuska publika je to imala prilike da pročita uz trud tamošnjeg izdavača „Delkur“. Ali Smuđina dela nisu ostala van domašaja srpske publike. Jer biti uskraćen za ovo što sleduje je velika šteta.
- Mačak bez čizama – „Vinsent i Van Gog“
Smuđin strip „Vinsent i Van Gog“, ili barem njegov prvi deo, izašao je davne 2003. godine. Bio je u nastajanju po prelazu Smuđe iz Švajcarske u Italiju. Drugi deo je izašao sedam godina potom i ostaje neobjavljen što se srpskog jezika tiče. Ali prvi je izdat i od strane novosadskog Studentskog kulturnog centra, u poznatoj „Dirty“ ediciji. Priča je autorov omaž drugom autoru i njegovom trnovitom, vazda interesantnom životu. Sve je tu – i odsečeno uho, i žuta kuća, i onakva spavaća soba kakvu je sam Van Gog opisao, i Pol Gogen, i čempresi, i zvezde… Jedna bitna razlika, doduše. Van Gog ovde nema pojma da slika. Ama uopšte nema pojma.
Ali zato Vinsent zna za dvojicu.
Vinsent je narandžasto mače, onakvo kakvo se samo na ulici naći može. I otprilike je divlji kao jedno. Jedina razlika je ta što Vinsent zna da slika, što je tvorac, što je nepresušni genije. Naravno, čim se malo odomaći, Vinsent kreće da slika u Van Gogovoj kući sve ono po čemu je Van Gog postao poznat. I kako to priliči geniju, svoje momente inspiracije je ispresecao češćim trenucima ekscesa. Bordeli, krčme, tuče, ludare – svega toga ima, i još preko. Ego je jak u ovome; ozbiljno, ne popušta čak ni posle smrti. A siroti Van Gog trpi dokle god je to moguće, i dalje nesiguran u sebe, i dalje u senci, i dalje nikak’i, što bi rekao naš narod.
Ovaj strip uspeva da ustanovi i ustoliči Smuđu kao samostalnog autora. Stripovi su naracijski odlični, međupovezani od početka do kraja bez zastoja u priči. Umetnički stil autora je takođe stalan, sav u Van Gogovom maniru, i jedino popušta kada neki drugi, gostujući slikar dođe u opticaj. Naravno, pravi dragulj (a ima ih još dva) jeste interakcija Vinsenta i Van Goga. Savršena dihotomija vrlo jake i oštećene ličnosti, sa jedne, i vrlo pokorne, nesigurne ličnosti sa druge strane. Onda kada Van Gog ne može da se pokrene zbog straha ili lenjosti, ili pak neprikosnovene smotanosti, Vinsent ubaci u treću i jurne napred. Onda kada se Vinsent zanese i ode u vanpametni ekskrement, Van Gog smiruje i vraća na zemlju. A prijateljstvo postaje toliko jako da se nastavlja i posle smrti, i to na najkomičniji mogući način.
Drugi dragulj jeste vrlo verni korak koji ovaj fiktivni svet drži sa našim, barem što se tiče biografije i hronologije događaja iz života pravog Vinsenta Van Goga. Naravno, Smuđa se snašao i što se tiče razrešenja identiteta dvojice glavnih likova, time što je Van Gogu nadenuo ime Teo, ime jednog od braće pravog Van Goga. Ovo već ima potencijala da ceo strip smesti u domen alternativne istorije, jako popularnog i kvalitetno korišćenog SF podžanra. Ukoliko se to tako gleda, ovo je najlepše ilustrovana alternativna istorija, kao i alt-istorija koja je najmanje SF u svojoj prirodi.
A pak nije ni najlepše Smuđino delo sveukupno. Tu ima još kandidata.
- Ars longa, filum longum – „Nit umetnosti“
Mačak Vinsent se nanovo javlja u još jednom, kapitalnom delu Gradimira Smuđe, rađenom saradnji sa sopstvenom kćerkom Ivanom, u nas izdatom kao „Nit umetnosti“. Ovo je daleko od „tek drugog“ Smuđinog dela. Za sad već matični „Delkur“ radio je „Bordel muza/Kabare muza“, ovaj put o drugom slikaru, Anriju de Tuluz-Lotreku. Serijal je zaokružen i dovršen, i naišao je na lavinu pozitivnih kritika u frankofonom svetu. „Nit umetnosti“ je naprosto sinestezija sveg njegovog kreativnog naboja, evidentnog i kod Ivane (doduše, više u drugim domenima umetnosti, van stripa; što ne znači da ga ovde nema, daleko od toga). Umesto jednog glavnog i dva-do-tri sporedna slikara, sa sve živuljkama antropomorfne veroispovesti, sada su u opticaju trideset autora. Trideset slikara (neki od njih i vajari i arhitekte, itd…) sa sve propratnim biografijama i zanimljivim životnim vinjeticama. Glavni akteri „Niti“ su devojčica Luna i sad već poznati nam mačak ozgo. Njihova avantura počinje praćenjem crvene niti koja vezuje sve umetnike na ovaj ili onaj način, a završava se bogatim iskustvom i zaokruženom pričom više nego spremnom da se ispriča.
Nema mnogo simbolike iza Lune, dalje od njenog imena. Mesec. Čak u jednom trenutku razgovara sa drugaricom preko telefona, Selenom. Opet mesec. Njena glavna odlika je ljubav prema slikarstvu, ljubav koja je tera da napreduje, da izgradi stil koji parira velikim majstorima. Vinsent je ovde potisnut na položaj pomoćnika, komičnog levog smetala, mnogo dalje od onog egomanijaka iz „Vinsenta i Van Goga“. Mada je vrlo verovatno da ovaj Vinsent nije isti Vinsent, već samo izbor autora da reciklira lik u novom svetlu. Prost primer je interakcija dvoje glavnih likova sa Van Gogom iz ovog stripa, koga zatiču na samrti. Ovde bi referenca na prethodni strip bila interesantna, ali je nema. Doduše, referenca postoji u priči Albrehta Direra, gde ulogu Vinsenta preuzima jedan zeka.
Da, svaki od slikara ima svoju uvrnutu priču. Goja ima monstruma u sebi, Velaskez osvaja zauzetu ženu, Hokusai dostiže jedinstvo sa prirodom, Magrit se poigrava rečima i materijom, Tarner lovi duhove… Mnogo je tu interesantnih delova i delića. Najdirljiviji je svaki deo koji ima veze sa pećinom Lasko i njenim „stanovnicima“. Naravno, poput „Vinsenta i Van Goga“, ovde su najinteresantnije interakcije između likova, konkretno između slikara. Deluju kao jedna velika, glasna, nefunkcionalna porodica. Drugim rečima, kao svaka porodica ikada u istoriji sveta. Onakva porodica kakvoj se stalno vredi vratiti u posetu.
Ono što šteti stripu jeste element sna iskorišćen na kraju. „Luna je spavala u muzeju i – verovatno – usnila sve“. Da je ostalo bez toga, celo delo bi dobilo na težini jer bi delovalo kao fiktivni alternativni svet za sebe. Ili pak imalo meta-efekat na čitaoca gde spekuliše da li je u pitanju san, halucinacija, gadan trip ili prava magija. Ima tu i manjih začkoljica – poput repetitivnog scenarija u delu sa Magritom, ili pak repetitivnih kadrova na više mesta u više priča, ili najkritičnije „one“ strelice koje diktiraju redosled kadrova za čitanje – mada nisu dovoljno jake da umanje kvalitet „Niti umetnosti“.
- Zaključak
Dakle, Smuđa. Čovek voli umetnost. Što nije čudno, po profesiji je i sam slikar. I naravno, rešio je da se oduži svojim uzorima i idolima time što će ih obesmrtiti u čitavom nizu stripova, i to na način pun humora i dobre volje. Nit umetnosti iz „Niti umetnosti“ je onda pomalo lažljiva. Nije počela u samom stripu. Počela je od onog trenutka kada je Smuđa rešio da nacrta prvi kadar „Vinsenta i Van Goga“. Čak i ranije, počela je kada je rešio da naslika prvu sopstvenu sliku. Ništa nije slučajno, niti je išta moguće stvarno uraditi čisto na svoju ruku, bez ikakvog spoljnog uticaja. Ti uticaji su ovde bili najveći od najvećih, i nakon Smuđinog tretmana veličina im nije oštećena. Čitaocima ostaju par stvari; prvo, da istraže navedene maestre i da se udube u njihov život i delo im; drugo, da istraže Smuđu, i Gradimira i Ivanu, i da im posvete isto toliko vremena; i treće, da sačekaju sledeće stripsko delo iz ruke ovog virtuoza i da ga sliste sa istim prijatnim osećajem kao nakon izlaska iz Laskoa i otiska u nepresušni svet umetnika.
NAPOMENA: Na portalu je već bilo reči o Smuđinom radu, u tekstovima Miša Koprivice. Topla preporuka svima da ih pročitaju i podele sa ostalima zainteresovanim za ovaj tip materije. Hvala.
