Ne znam kako se pričaju ovakve priče. One u kojima juriš srcem, pa zaboraviš na njega. Jer svaki dobar čovek jednom, napravi lošu stvar.
Rekao si da srce ostaje tamo gde je, bol. Moje je ostalo u Kastilji. Uz more. Šafran. Brodove. Miris zemlje, vinograda. I onih žutih polja, pšenica. Gde sam pospana, s neočešljanom kosom i mirisom dunja u nozdrvama. Ti čitas Puškina i govoriš da bi me volela, Rusija. Zbog tih, nekoliko sekundi u tišini. Pre nego što odlučimo da otputujemo. Otplešemo valcer Dmitrija Šostakoviča. Negde na dvoru. Dok sam u balskoj haljini, bosa. I ti mirišeš na planinsku lavandu i ulje sibirskog bora.
Ispijamo šolju čaja s medom i orasima dok koračamo ulicama Sankt Peterburga. Pred Katedralom Kazan, matrjoška i poruka: Ima priča koje oćutimo. I onih u kojima se izgubimo. A, ipak najviše bole one koje se nikad nisu dogodile.
Onda me ogrneš kaputom, i izustiš:„Rusija bi te volela!“
