Na jednom od salaša,
u blizini, recimo, Bačtovaroša,
priznao sam da te volim,
a ti si ćutala
i pustila da ti to ponovim rukama
koje su bile mnogo rečitije.
Na samom kraju sveta,
gde je linija između neba i zemlje tanka,
gde kanal preseca
bolom istrzanu ravnicu,
rešio sam da počnem nov život
pun tvojih ruku i pogleda,
savršeniji život pun tebe.
Sneg je bojio sivilo jeseni,
svuda se osećao miris Karpata
sa kojih su davno tvoji preci sišli
prateći mape budućih ljubavi.
Napustili su svoje domove
i krenuli u nepoznatu niziju
tražeći parče neba
pod kojim ćemo se nas dvoje sresti.
Nisu slovenski karavani
uzalud stali pod ovim nebom
i nisu uzalud podigli ovaj salaš
koji je postao naše carstvo
puno ljubavi i obećanja,
ni ja te nisam uzalud zavoleo
iako te poznajem tek kratko,
život bez tebe bi bio uzaludan
moja mala panonska rusalko.
