Najpoznatiji rudari koji su postali fudbaleri su Francuz poljskog porekla Remon Kopa, osvajač „Zlatne lopte“ dodeljivane najboljem igraču Evrope, i Džek Čarlton, jedan od najistaknutijih defanzivaca u istoriji engleskog fudbala, kasnije veoma uspešan trener. Nekadašnji reprezentativac Jugoslavije u fudbalu, Mostarac Krunoslav Kruno Radiljević je čak radio u mostarskom rudniku mrkog uglja dok je paralelno igrao i fudbal za Velež. Njihove priče su neponovljive u današnjem vremenu sportskog profesionalizma.
Na Olimpijskim igrama u Melburnu (1956), dok je u sportu još „carovao“ amaterizam, a sportisti se školovali ili radili, svi takmičari su morali da navedu šta im je zanimanje. Reprezentativac Jugoslavije u fudbalu, Mostarac Krunoslav Kruno Radiljević (1931–1990) je upisao – rudar. U to davno vreme nije, međutim, bio izuzetak, jer je bilo još vrlo uspešnih fudbalera u čijim biografijama stoji da su radili u rudniku.
Najpoznatiji među takvima su Francuz poljskog porekla Remon Kopa, osvajač „Zlatne lopte“ dodeljivane najboljem igraču Evrope, i Džeki Čarlton, jedan od najistaknutijih defanzivaca u istoriji engleskog fudbala. Njihove priče su neponovljive u današnjem vremenu sportskog profesionalizma.
Olimpijac iz mostarskog ugljenokopa
„Kruno Radiljević je radio u mostarskom Rudniku mrkog uglja, uglavnom kao električar, ali je obavljao i druge poslove u rudarskoj jami, dok je, paralelno, igrao i fudbal za Velež, jakog jugoslovenskog prvoligaša“, ispričao mi je naš slavni golman Ivan Ćurković, poreklom iz grada na Neretvi, čiji je deda takođe bio rudar. „To dvojstvo, rudar i fudbaler, činilo je Radiljevića veoma cenjenim u našem Mostaru, u kom su rudari oduvek bili vrlo uvažavani i poštovani, a Velež, popularni ‘rođeni’, bio ponos grada za koji su svi navijali.“
Ćurković je, kao i Kruno Radiljević, koga je dobro znao, fudbalsku karijeru započeo na Veležovom stadionu pod Bijelim brijegom. Kasnije je branio za beogradski Partizan, reprezentaciju Jugoslavije i francuski Sent Etjen. Kaže da se moglo desiti, da nije uspeo u fudbalu, da i on ode u rudare, poput svog dede i Kruna, pošto je školu „zbog lopte“ bio prilično zanemario.
Radiljević je na fudbalskom terenu bio vezni igrač, neumorna radilica, što je i priličilo momku koji je hleb dugo zarađivao u rudarskom oknu. Iako su u to vreme treninzi čak i prvoligaških igrača bili ređi nego danas, trebalo je, ipak, imati puno i volje i snage da bi se ostvario uspešan spoj teškog rada pod zemljom i zahtevne igre na zemlji.
U „plavom“ dresu uz Šekija i Tozu
Kruno je to uspevao, a najbolji dokaz za to jeste činjenica da je, preko svog Veleža, stigao do izabranog tima tadašnje Jugoslavije. U Melburnu, gde su „plavi“ posle poraza u finalu (0:1) od SSSR-a, predvođenog Lavom Jašinom, osvojili srebrnu medalju, Radiljević je bio uz Dragoslava Šekularca, Tozu Veselinovića, Pericu Radenkovića, svog Mostarca Muhameda Mujića i druge velikane jugoslovenskog fudbala, tada veoma uvažavanog u Evropi i svetu.
Osim po retkoj upornosti i izdržljivosti, Kruno Radiljević je bio poznat i po vrlo jakom i preciznom šutu levom nogom. Davao je golove i Mirku Stojanoviću iz Crvene zvezde, reprezentativcima iz OFK Beograda i beogradskog Radničkog, Perici Radenkoviću i Blagoju Vidiniću, zatim Andriji Verešu iz Vojvodine, Pejaku iz Sarajeva… Najčešće su to bili neodbranjivi pogoci u samom finišu mečeva, sa velike udaljenosti.
Radiljevićeva fudbalska karijera u Veležu, u kome je bio i kapiten, trajala je više od deceniju i po, a ona rudarska više od tri decenije. Jednom je za novine ispričao da nikad nije izostao sa treninga i da nikad nije bio povređen. Njegovi prijatelji i navijači „rođenih“ su govorili da „Starog“, kako su zvali Radiljevića, u sastavima „rođenih“ nije bilo samo dok je bio na odsluženju vojnog roka.
„Fudbalski Napoleon“ iz rudarskog okna
Remon Kopa (1931–2017), slavni francuski reprezentativac poljskih korena, rođen kao Remon Kopaševski, je kao četrnaestogodišnjak uz dedu, oca i brata počeo da radi u rudniku kako bi njegova velika doseljenička porodica mogla lakše da sastavlja kraj s krajem. Mračno rudarsko okno za njega je bilo moranje, a fudbal opsesija kojoj se predavao od malih nogu. Celo detinjstvo je, kako je zapisao jedan njegov hroničar, proveo u rudarskim kopovima, a iz bednog života ga je izvukao fudbal.
Stizanje na obe strane omogućila mu je silna energija, skrivena u njegovom naizgled nejakom telu od 168 centimetara. Nadimak mu je bio „Fudbalski Napoleon“ zato što je, poput slavnog vojskovođe i vladara, bio nizak i zato što je bio nezadrživi osvajač (prostora na fudbalskom terenu).
U rudniku je izgubio prst na ruci, a na zelenom pravougaoniku je dobio silne komplimente. Pele ga je 2004. uvrstio među sto najboljih fudbalera na planeti, dok je na listi najslavnijih igrača Francuske svih vremena na trećem mestu, iza Zinedina Zidana i Mišela Platinija.
Da će omaleni Kopa postati veliki igrač prvi je uočio kum njegovog oca Pol Sinbaldi, koji mu je postao i neka vrsta mentora. Ozbiljnu karijeru započeo je kao 17-godišnjak u drugoligašu Anžeu. Dve godine kasnije pristupio je Remsu, sa kojim je osvojio dve šampionske titule – 1953. i 1955. godine.
Prelazak u Real
Godinu kasnije Rems je igrao finale Kupa evropskih šampiona, u kome je poražen od Real Madrida. U tom meču francuski klub je ostao i bez trofeja i bez Kope: njegov najbolji igrač se preselio baš u redove madridskog velikana.
U Real je iste godine stigao i slavni Mađar Ferenc Puškaš, pa su Madriđani formirali najbolji navalni trio na svetu: Kopa – Di Stefano – Puškaš. Najviše zahvaljujući njima trojici, najslavniji klub Španije je tri godine uzastopno, 1957, 1958. i 1959, bio najuspešniji tim na Starom kontinentu. Treću titulu u nizu Real je osvojio savladavši baš Rems.
Posle 244 utakmice odigrane za Real i 36 datih golova, Kopa se vratio kući, odnosno u Rems, sa kojim je postao prvak Francuske 1960. i 1962. Za francusku reprezentaciju igrao je između 1952. i 1962. godine. Na 45 utakmica u dresu „trikolora“ postigao je 18 golova, a njihov najveći uspeh bilo je osvajanje trećeg mesta na Svetskom prvenstvu u Švedskoj 1958. godine.
Te 1958. Kopi je pripala Zlatna lopta, priznanje za najboljeg fudbalera Starog kontinenta. Francuzi su kasnije, u čast svog velikog asa, ustanovili trofej „Remon Kopa“ koji se dodeljuje najboljem igraču mlađem od 21 godine.
Izbavljenje iz rudnika Džeka Čarltona
Iz rudarskog okna je na fudbalski teren istrčao i Džek Čarlton (1935–2020), jedan od najboljih defanzivaca engleskog fudbala i uspešan trener. Rođen je u selu Ašingtonu, u središnjem delu Engleske, poznatom po rudarskom kopu. Otac Bob mu je bio rudar, potpuno nezainteresovan za fudbal, a ljubav prema toj igri Džeku i njegovoj trojici braće, od kojih je jedan bio slavni Bobi Čarlton, razvila je majka Sisi koja je bila i trener školske fudbalske ekipe.
Džek je u petnaestoj godini otišao na probu u Lids junajted, a pošto nije primljen priključio se ocu u radu u rudniku. Razlog je, naravno, bio materijalni, jer je brojna porodica Čarlton živela više nego skromno. Jedino zadovoljstvo Džeku je predstavljalo igranje fudbala za klub rudara, u kome je bio najmlađi.
Baš kada je rad u rudarskom oknu pokušao da zameni zaposlenjem u policiji, dobio je novu šansu da postane član Lidsa. Popravni mu je, na njegovu sreću, uspeo i to ga je preselilo u fudbal u kome je ostao skoro do kraja života, koji je potrajao 85 godina.
Večna vernost Lidsu
Za prvi tim Lids junajteda Džek je debitovao 1952, a u tom klubu, jedinom čiji je dres nosio, ostao je do 1973. Osvojio je sve najveće trofeje engleskog fudbala – šampionsku titulu, FA kup i Liga kup – a Lids je s njim u sastavu dva puta trijumfovao u Kupu sajamskih gradova.
Bio je visoki, stameni centarhalf, a na tom mestu je igrao i u reprezentaciji Engleske koja je 1966. osvojila svoju jedinu titulu svetskog šampiona. S njim u izabranoj nacionalnoj selekciji tada je bio i njegov brat Bobi, velika zvezda Mančester junajteda. Džeki je u sezoni 1966/1967. proglašen za najboljeg engleskog fudbalera, a kasnije je ušao i u Kuću slavnih svoje zemlje.
Novinari su često hvalili njegovu besprimernu borbenost, nazivajući mu stil igre „rudarenjem na terenu“, jer za njega nije bilo izgubljene lopte. Zbog visine i dobrog odraza dominirao je u skoku, a golovi glavom posle kornera bili su njegova specijalnost. Odbio je sve ponude za prelazak iz Lidsa, među kojima je bila i ona Mančester junajteda da se pridruži dve godine mlađem bratu Bobiju.
Bobi je, po opštoj oceni, bio bolji fudbaler od Džeka, ali je stariji brat taj zaostatak u slavi nadomestio sjajnom trenerskom karijerom. Vodio je nekoliko engleskih prvoligaša, a najveće uspehe postigao je sa reprezentacijom Republike Irske.
U „zlatnoj dekadi“ Džeka Čarltona, Republika Irska se prvi put plasirala na Evropsko prvenstvo (1988) i na dva uzastopna Mundijala – 1990. (kada je stigla do četvrtfinala) i 1994. godine. Posle tih uspeha postao je „najvoljeniji Englez među Ircima“, a vlast u Dablinu mu je dodelila zvanje počasnog državljanina Republike Irske.
Izvor: rts.rs
