Piše:SELENA RIBIĆ
Osnovna škola „Dobrosav Radosavljević – Narod“ u Mačvanskoj Mitrovici prva je na toj teritoriji koja je uvela romski jezik još 2002. godine. Danas je Svetski dan romskog jezika i razgovarali smo sa učiteljicom Slađanom Nikolić koja se pored borbe za pismenost romske dece bori i protiv maloletničke udaje.
Kao mnoge romske porodice sa velikim brojem dece i malim primanjima, i Slađana je imala težak život. Jedina razlika između njene porodice i ostalih jeste ta da je njen otac radeći na brodogradilištu čuo od ostalih kako je obrazovanje važno i bio je protivnik rane udaje. Njen predmet u školi se sastoji iz učenja romskog jezika i romske kulture, kao i istorije roma, ali i borbe protiv maloletničke udaje.
„Morala sam ići u školu i biti redovan đak, a to da li imam svesku ili olovku i nije bilo toliko važno. On prosto nije imao da izdvoji novca za to. S obzirom da je bio neuk čovek, nisam imala pomoć pri poteškoćama u učenju, a kako mi je ta pomoć nedostajala, još od tog perioda sam maštala kako ću postati učiteljica koja će biti tu za decu kojoj je pomoć potrebna“, priseća se Slađana.
Odrastajući sa tom željom, u ranim tinejdžerskim godinama pridružila se udruženju „Garavi sokak“ u kom je bar na trenutke mogla da ostvari svoj san i pomaže u podizanju svesti o važnosti obrazovanja i kulture.
Rano je ostala bez roditelja i pri završetku srednje škole ostala je prepuštena sama sebi. Kako nije imala dovoljno sredstava da upiše željeni fakultet, bavila se raznim poslovima poput prodaje na pijaci i rada u fabrici obuće. Njen brat je oformio Društvo za kulturu i prosvetu Roma „Bare Jaga“ gde je ona nastavila volonterski da pomaže u obrazovanju dece koja su bila učlanjena.
Tom prilikom upoznavala je mnoge uzorne ljude, i na inicijativu tadašnje direktorke škole Mirjane Marković, stvoreni su uslovi za uvođenje nastave na romskom jeziku u spomenutoj školi. Uputila je tada Slađanu na učiteljski kurs za romski jezik na kom se stavljao akcenat na pomoć deci i u drugim predmetima. Tu je Snežana videla ostvarenje svog sna.
U početku su roditelji bili vrlo sumnjičavi i mislili su da Slađana gleda samo svoju korist. Zato je decu morala privući raznim radionicama i zainteresovati ih za školu, jer roditelji nisu pridavali značaja ni obrazovanju ni kulturi. Tih godina išla je po romskim naseljima i pričala sa roditeljima o važnosti pismenosti, obrazovanja i školovanja dece. Mnogi su shvatili i tako je došlo do pomaka.
Deca su bila veći problem
Deca pri polasku u školu nisu koristila školski pribor, niti su znali kako treba da se ponašaju. I dan danas, ima isti problem sa prvacima, ali i sa starijim generacijama koje dođu do viših razreda, a da ne savladaju pisanje i računanje. Ističe da je poslednjih godina sve manje takve dece i sada kad ima iskustva, odmah prvo radi na onome što su propustili kako ne bi zaostajali za drugom decom. I to praktikuje do završetka osmog razreda.
Kako se mlađe generacije ugledaju na starije, postalo je mnogo lakše i njen trud je dobio na značaju kada je prvo dete uspela da pošalje u srednju školu, a potom i još mnogo njih. Manji procenat upisao je i fakultet, dok ona sada trenutno radi u četiri škole.
„Najbitnije mi je da se deca ne stide onoga ko su, svoje istorije, da ne zaborave svoj jezik i kulturu, ali i da prekinu začarani krug neobrazovanja i maloletničkih brakova.“
Od praga do praga
Tokom karantina, s obzirom da mnoge romske porodice nisu imale tehnoloških sredstava potrebnih za praćenje nastave, Slađana je obilazila kuću po kuću svojih učenika i pomagala im da rade domaći, učila sam njima i trudila se da ne zaostaju za svojim vršnjacima. Raspitivala bi se kod nastavnika i učitelja šta im sve za školu treba, a kada deca svoje domaće urade, ona bi ih pokupila i nosila kod nastavnika na ocenjivanje.
„Važno mi je da me niko ne sputava, a u početku jeste bilo teško i mnogi su se protivili uvođenju romskog jezika. Dok je danas situacija totalno drugačija i mnoga deca se međusobno čak i podsećaju: ‘Nemoj da ideš kući, imaš romski’. I sad je to toliko zaživelo da mnoga deca koja nisu Romi žele da dođu i da vide šta se to na mojim časovima dešava.“
Slađana nakon svakog svog radnog dana u školi, ode do svakog deteta za koje čuje da je negde nešto zaškripalo, bilo da je u pitanju matematika ili bilo koji drugi predmet. A, ukoliko od nastavnika čuje da se neko dete nije pojavilo u školi ili na nekom kontrolnom, ona obavezno odlazi da proveri zašto dete nije došlo u školu.
I želje dece se menjaju
„Odvodila sam grupe dece u gradsku biblioteku da vide kako izgleda i da se upoznaju sa čitanjem. Sada uzimaju knjige, redovni su čitači i uredno vraćaju knjige. Želim da ta deca nauče, da vide dalje od one bede i sirotinje, kao i to da je škola za sve jednaka. Ako škola ima 20 stolica, svaka stolica treba da završi tu školu“, rekla je naša sagovornica.
Prema njenim rečima, nekada su romska deca imala jednostavne ciljeve i kada bi ih pitali šta žele da budu kad porastu odgovori bi bili – čistač ulice ili tome slično. Sada su ti ciljevi visoki i žele da budu direktori i doktori.
„Kako želim da deca izađu iz te bede, želim i da se ne stide šta su i da stide jedino neznanja. I da budu pravi ljudi.“
Kako protiv maloletničkih brakova?
U ovom gradu bar je mnogo manje slučajeva maloletničke udaje baš zbog toga što su kroz razgovor sa Slađanom deca shvatila da imaju više izbora.
„Čim čujem da se deca zabavljaju ili da su se zaljubila, odmah idem i sastavljam roditelje. Vodimo razgovor o tome po ne znam ni sama koliko sati. Naravno, prvo odmah sednem i popričam sa decom.“
Slađana je napisala i predstavu ‘Mala nevesta’, koju su fantastično odradili i odigrali u više romskih naselja. Tako su deca imala priliku da nauče nešto novo.
Sada je situacija već drugačija i devojke slušaju jedne od drugih i kako Slađana tvrdi – ‘prosto se iščuđavaju kako bi se iko tako rano udao, sa 18 ili 19 godina’, dok su se nekad neudate Romkinje u tim godinama smatrale baba-devojkama. A, to nekad, u ovom gradu i nije bilo toliko davno.
Izvor: zadovoljna.nova.rs
