Branislav Nušić, veliki srpski pisac i komediograf, sina je nazvao po jednom od najvećih junaka iz srpske narodne književnosti- Strahinja Ban.
Strahinja ban Nušić, jedini sin slavnog pisca bio je veliki patriota i idealista i jedan od 1300 kaplara koji su dobrovoljno otišli u rat.
Nažalost, Strahinja je bio jedan od 400 koji su poginuli za otadžbinu u Velikom ratu.
U ratu je bio ranjen i povučen u Skoplje na lečenje. Iako je njegova majka Darinka dala sve od sebe da spreči Bana da se vrati u rat, njegovo častoljublje i ljubav prema otadžbini bili su jači.
Kada je, na inicijativu Darinke, bilo pokušaja od strane lekarske komisije da se Ban okarakteriše kao nesposobna za borbu i spreči njegov povratak na front, čvrst u svojoj rešenosti Ban se pobunio protiv odluke komisije i čvrsto ijavio:
— Ne verujem u nalaz i zahtevam odmah drugu komisiju!
Strahinja ban imao je tada samo 19 godina. Na njegovo uporno insistiranje, vraćem je na front sa koga se nikada neće vratiti. Poginuo je u Kolubarskoj bici.
Poslednje pismo Strahinja ban napisao je svom ocu Branislavu Nušiću, i u njemu kao da je predosetio svoju smrt.
MOLIM ONOGA KOJI ME NAĐE MRTVOG
“Zovem se Strahinja Nušić. Svršeni sam maturant, rođen u Beogradu. Porodica mi stanuje u Skoplju. Kumanovska ulica broj jedan. Molim da izvesti moju porodicu gde sam poginuo, kad i na kom mestu sahranjen. Unapred blagodaran”
U pismu upućenom ocu stajalo je:
“Dragi Ago, ne žali za mene. Ja sam bio na braniku otadžbine za ostvarenje onih velikih naših ideala koje smo svi mi tako složno propovedali 1908. godine. Ne kažem da mi nije žao što sam poginuo, osećao sam štaviše da bih mogao budućoj Srbiji korisno poslužiti, ali, takva je sudbina. Deda, mama i ti oprostite mi. Gitu i Mimu pozdravi. Tvoj sin Ban”
Smrt sina slomila je Nušića!
“Mogao sam da ga izvučem- i nisam mogao”, govorio je Nušić.
Povodom otkrivanja spomenika u Skoplju u čast bataljona u kome je Strahinja ban nastradao Nušić je, u ime svih roditelja koji su u ratu izgubili svoju decu, održao potresan govor:
“…Pa ipak, mi smo ustrajali, ustrajali smo evo da doživimo i ove dane; ustrajali smo jer nas je podržavala uteha: da velika dela traže i velike žrtve i da smo tim velikim žrtvama, koje smo dali, postavili temelje velikome delu… Glas mrtvih, reč mrtvih je tu, ona lebdi nad nama… Ja, koji sam bliže smrti no životu, ja je čujem; vi koji ste bliže životu nego smrti vi je osećate u duši. A glas mrtvih vam ovog časa veli: ‚Hvala, drugovi, na sećanju i priznanju, ali pravi spomenik nama palima podići ćete tek ako budete kadri sačuvati veliku tekovinu ujedinjenja koje je iz naše krvi poniklo!‘ Tada, tada ćemo i mi roditelji doživeti pravu utehu i reći: ‚Prosta vam bila krv naše dece, iskupili ste je!‘ U ime ojađenih majki i očeva ja polažem na ovaj spomenik najskupoceniji venac, venac roditeljskih suza!”
Izvor: opanak.net
