Удружење Срба из Хрватске „Никола Тесла” из Крагујевца организовало је ретроспективну изложбу слика, вајарских и дизајнерских радова академског уметника Недељка Неђе Гога уз помоћ Комесаријата за избеглице и миграције и Удружење Срба из Хрватске „Никола Тесла” у Галерији Народне библотеке Вук Караџић. На отварњу изложбе Неђо Гого је посетице изненадио и промоцијом своје прве књиге „8 прича неиспричаних”.
Велики је списак где је све Неђо живео. Рођен је пре осамдесет година у Врбашкој на Козари у Краљевини Југославији. Почетак Другог светског рата памти по тепиху немачких бомби нада Београдом, из кога бежи на родну Козару. Недељко са старијем братом Васом обрео се у паклу Козаре. Постаје логораш, Старе Градишке, Јасеновца и Сиска, где су их секли и боли бајонетима, спавао међу костурима. Остало је забележено да је најмлађа жртва Холокауста у Југославији. Спасава га провиђење и пожртвованост мајке Савке која га је у чашаву изнела из логора, јер се бојала да ће се распасти од додира јер је био живи костур. Поносно тврди да „није хтео да умре из ината ” и после рата живео у Инђији где му је мајка првоборац колонизирана. Отац му је оставио кости негде на Козари. Поласком у средњу школу враћа се у Београд 1952. године, уписује и завршава архитектуру и Ликовну академију. Био је Класа 1963. године код професора Гвозденовића. Јаки болови и ортопедски проблеми обележили су му младост и лечио се по болницама због последица тортура у логорима. Користио је ортопадска помагала и уз болове постаје уметник који траје, усавршава се напредује..
Патња и болови су му изнедрили скривену карту из судбине те оловком портретира пацијенате у болници, скупи новац, купује карту до Москве и 1956. године на џаковима јуте стиже на Тибет. Проучава Ајерведу и Трансцендентну медитацију уз помоћ далај ламе ослобађа се ратних траума, које су га притискале дању и ноћу.
Узевши „дуги штап” у руку кренуо је по белом свету: прво у Минхену усавршава сликарство, па у Бечу скулптуру, привукле га Швајцарске планине које слика у Берну. па у Цириху. Са планине у пустињу шаље га шара 1974. године по наређењу „Старог” и постаје амбасадор СФРЈ у Бенгазију. Био би још тамо да се Либијци нису посвађали са Египћанима. Усред Војоводине нагазио је на луди камен и оженио се у бањи Русанди својом музом „Вером” са којом има близнакиње Анету и Силвију. Живи у Београду али посао га води у Швајцарску из које се врађа пре бомбардовања, „да би био са својим народом”. После бомбардовања од стране НАТО-а повалчи се у Врњачку бању да, где је израдио нацрт свог летњиковца у „коцки”, од темеља сачини атеље и кућу. 
Сведок сте немилих догађаја ?
-Имам велику концентрацију информација за вас. У књизи су осам досада неиспричаних прича. Отац ми је био грађевинар и био је на изградњи зграде Албаније у Београду. Са четири године преживео сам тепих бомби бачен на Београд. Моја породица пешке се вратила на Козару, нисмо знали да је већ била под усташком чизмом. Момци дограбили пушке и отишли у планину, нејач остала у поднижју. Ту нас покупиле усташе и што нису поклали успут нејач сместише у логоре: Стара Градишка, Сисак и Јасеновац. „Сисак је био логор за убијање српске деце”. У њему на хиљаде деце уморено је глађу, чак су им дали туцано стакло да их гледају како се муче.
Мајка вас је спасла из усташких канџи ?
-Моја Савка била је један од вођа устанка са Младен Стојановићем на Козари. Није знала да смо живи и са митраљезом је светила нашу смрт. Једне ноћи око глува доба преко грудобрана јој приђе „млада жена у белом” обративши јој се: „Савка, Неђо и Васо су ти живи, ако не одеш по њих за три дана, Неђо ће ти умрети”! Одмах је отишла код команданта и тражила дозволу да оде по децу. Командант је није пуштао „Савка ти си подигла народ са Младеном!” „Мајка сам не могу живети ако не одем”, била је одлучна. Са добијеном шаком куна нашла је везу код усташких великодостојника и добила потврду да може усвојити двоје деце у Сиску. Кад је ушла у логор једва нас је препознала, гомила костију, ноге штапови, колена ко лопте. Мислила је да сам мртав и покупила ме у чаршаву да ме сахрани. Али, преживео сам ја и мој брат, „Босанац сам ја”.
Дали сте и данас логораш ?
-Да, ја сам и данас логораш, треба велика снага да се одупрем успоменама и да се ужива у животу. Лепоте мог живота можете видети на мојим сликама.
Портрети значајних људи, актови балерина потписаних властитим именом, екстеријери: Оберсхофена, Будве, Париза, Бенгазија, рељеф Солуна, али и мртвом природом представили сте се Крагујевчанима?
-Да, најстарија слика су „Две брескве” из 1963. године, а најмалађа „Јабука” од пре две године. Актови балерина и балетанке су успомена на студентске дане и боравак на егзотичним местима.
У студенским данима био сам инвентар у Трећој галерији позоришта! Балерине су ме пуштале и у гардеробу, где сам правио крокије. Скоро пре двадесет година (за мене скоро) балерина Јованка Беговић ме упознла са млађим колегиницама и замолила да јој насликам једне балетанке.
За један акт плађени сте са „килом злата”?
-То је прича коју сам ја описао у књизи „8 неиспричаних прича”. Сликање акта супруге једног емира. Прва љубав је најлепша љубав у животу! Шта је истина, а шта анегдота и остати тајна не зависи само од нас.
Неђо Гого – амбасадор?
-Док сам живео на западу, тачније у Цириху , био сам комшија са Гадафијем. Ја сам га и ословљавао са „комшија”. 
Дружили смо се интезивно, код мене у атељеу, или код њега у време подневне молитве. Док се клањао, ја сам читао часописе. Замолио сам га да ми молитву напише на арапском да се и ја молим. Био је сумљичав, али је попустио. Напише ти он мени молитву и ја је научим напамет. Ка дође време молитве моли се наглас он, молим се ја. Од тада сам ја, хришћанин, био његов брат. Ту сам га освојио. Бог је један, једном се Богу молимо!
У Минхену сам у то време радио зидне декорације у некој пивари. После неког коктела чим сам стигао кући звони телефон. „Гого, да ли сте легли?”, пита ме наш амбасадор. „Нисам“, одговорих. „И немојте, шаљем по вас возача”. Уплаших се, где сам просуо сирће…Покаже ми амасадор телеграм: „Имам информацију да је Неђо Гого у Минхену, хитно га доведите у Београд. Ако нема превоз узми приватни авион, Стари”. Фора је била у томе што друг Тито није могао да оствари билетарни мост са Гадафијем, јер га је Гадафи сматрао кумуњаром. а онда изненада је од Гадафија добио писмо у коме тражи да ме постави за амасадора у Либији. Стигох ја код Тита експресно, одржа ми „Стари” вакелу. „ Гого „ТО, ТО, ТО”. Ја сам уметник, бранио сам се од обавеза. „Ниси више уметник, наређујем ти, сада више ниси уметник, ти си амбасадор СФРЈ у Либији”. Узе ме безбедност под своје и десет дана припремаше за моје ново занимање. Заједно са пратњом одосмо авионом код Гадафија. „Муарем, мој комшија”, на аеродруму прескочи протокле, притрча, загрли ме и одведе кући, оставивши моје пратиоце ко попиш….Успут ме пита где су ми жена и деца. што их нисам довео. Тек тада схватих шта је било. Доведох породицу и проведох са њим десет дивних година све док није заратио са Египтом.
Носили сте ортопедска помогала већи део живота ?
-Цео живот сам имао болове од мучења, болови у костима су били толики, да сам кидао гвоздене шипке на кревету. Знао сам и по шест месеци да лежим на психијатрији, па опет на трауматологију. Онако смркнутом једна сестра ми тутну неку књижицу у руке и рече:„Не ватај зјала по цео дан Гого, читај ову књигу“. „Ма врагу и ти и књижица“, одговорих јој бесно и покајао сам се. У глуво доба, отворих ја књигу и не да сам је прочитао, појео сам је. Ујутру сестра запрепашћена, кез на мом лицу од ува до ува. Књижица ме инфицирала Тибетом!
Машта ради свашта ?
-Досађивао сам мојој медицинској сестри све док је нисам натерао да ми купи цртаћи блок и оловке. Почех да портретишем: пацијете , докторе и посетиоце. Чувши за мој мотив, долазе људи и којима није било до портрета, тражили од мене само да кад се вратим са Тибета да им кажем како је тамо и шта могу да очекују. Скупих паре и преко Москве камионом на џаковима јуте стигух у средшште мистичног планинског масива у Азији и ризницу забораљевних знања. Одсео сам у главном граду Ласи, ту ме прихвати далај лама. Као уметник знао сам мало анатомију и код њега усаврших интеринспекцију која ме је ослободила болова. После годину дан вратим се кући у Београд. Други део болова оставио сам у бањи Росанди. Ту усред равнице нагазим на луди камен и оженим се. А муж једне лепе девојке не може другчије него да буде делија!
Гого сликар или књижевник ?
-Путеви се преплићу, ако само једно радите, нема границе. Богом је дана моћ да једна особа може да се потпуно изрази сликајући и пишући. Човек мора да буде радознао, присебан, друштвено ангажован и ако дуго живи да акумлира знања.
Шта је добра слика ?
-Добра слика је слика која привлачи посматрача, не да да се његов поглед одвоји од ње, већ ангажује човека да се и сутрадан сети ње. Да ли је у питању порука, атмосфера, генијалност – једном речју таленат… Уметник мора да се види на слици.
Планови ?
-Сликаћу као да немам проблема у животу. Желим да урадим што више лепих слика и да све „оно што имам у глави” преточим у најмање још две књиге.
