Gijoov roman “Gospodar slonova” (Le maître des éléphants) bio nam je dostupan iz izdanja Mladog pokolenja iz 1964., nekoliko godina nakon što je prvi put izdat u Francuskoj. Prevod potpisuje vrsna Cveta Kotevska (1923-2013), a za ilustracije se uglavnom pobrinuo Ljubiša Odžaklijevski. Prema ovom romanu je, sa izmenom nekih imena, 1995. snimljen film u režiji Patrika Granperea (Grandperret)
[U brzini čovek ne stigne sve da proveri, pa se za svaki slučaj tzvinimo:: što je Bela Griva bilo napisano sa malim ‘g’; izvinjavamo se (i samom liku, kao da je zaista živ!) zbog pominjanja iskusnog Danca (Erikovog oca) Mikelsena kao Madsena -možda nebitno, ali korektno je napomenuti! Takođe molimo da se ne zameri ako je propušteno da se dočara geografski (i međusobni) položaj i izgled nekih lokacija, i dr. Da: Žan-Lik je dakle, kako veli, načeo 14-u godinu…]
Primarni lik, pored belog dečaka – pripovedača je urođenik Fofana Kamara. Žan-Lik sa toplinom i divljenjem priča o svom prijatelju kože boje abonosa, nešto malo starijem od sebe (15-ak godina… ali ko bi u džungli vodio brižnu evidenciju kad je ko zapravo rođen!)
Nije lako odabrati iz kog ugla, od kog trenutka, započeti opise likova i predstavljanje dogodovština, možda zato što o samom Fofani Žan-Lik najpre saznaje dosta toga posredno (realno ga upoznaje kao taoca-jemca u selu kovača, ali o tome nešto kasnije), a u knjizi ima dosta motiva o odnosima između ljudi, životinja, prirode I života uopšte nad kojima bismo se zadržali u razmišljanju ili začuženosti.
Fofanu najpre hvali učitelj Manadje, pri čemu zaključujemo da je snažan, krepak, sposoban, vispren I kooperativan u savlađivanju nastave, premda ..eto, ponekad jogunast i tajanstven… On će svakako ispoljiti prirodu nekoga ko je srođen sa tom zemljom i njenim običajima, koji po malo mistično poznaje instinkte i ćud životinja – svojim savetima je bivao koristan i g. Garibjeu, Žan-Likovom ocu u lovu, i sve to će nagovestiti i njegovu dalju sudbinu.
U predahu da se zapitamo, gde su u svemu tome, najzad, slonovi iz naslova? Slonovi su predstavljeni kao, što i jesu, silne
životinje, kojima se iskazuje poštovanje, koji naravno lako mogu zapasti za oko lovcima i gramzivcima, koje neki pokušavaju da pripitome, i kojima je na neki način mlađani Fofana Kamara postao zvanični pastir i sprovodnik nakon svečanog rituala u njegovom selu! Ukratko Žan-Lik iiFofana su dosta zajedno krstarili savanom i prašumom i pre i posle ovoga. Imali su npr. nezgodan susret sa širokonosim majmunima, koje su najzad odagnali nekom upornom melodičnom pričom (moć lepote i milozvučnosti/prefinjenosti?), a nedugo nakon sticanja titule Gospodar slonova, Fofana se nakon naizgled banalne povrede već našao u ozbiljnoj groznici pri čemu mu je život visio o koncu… ipak, i to je izgleda bilo u funkciji dočaravanja brige i privrženosti njegovog belog prijatelja i, u toj bliskosti, njegove počasti da bude upućen u sve što treba ako Fofana više ne bude u mogućnosti da iznese svoju ulogu! To je bio jedan od njihovih poslednjih susreta… Ovde poslovi ipak nisu baš krenuli povoljno, te je Garibjeove posle ipak Evropa prizvala natrag (kao i Mikelsenove). Nakon kraćeg perioda dopisivanja, Žan-Lik gubi trag svog velikog prijatelja kože boje abonosa… Nakon dvadesetak godina – dakle taman pri nekom isteku francuske kolonijalne vlasti, ovaj beli čovek je nekim poslom upućen na ove strane i, u razgovoru sa jednim činovnikom saznaje da se dosta toga promenilo: ljudi se iseljavaju iz oblasti koje postaju rezervati i u kojima viđe neće moći da se love slonovi, a i druge životinje, itd. A slonove… priča se da već niz godina jedan čudesni pastir u određeno vreme dolazi da ukaže počast slonovima koje će određenom trasom uz obalu reke (Volte) uputiti do novih sezonskih boravišta i pojilišta! Eto, to je bio put Fofane Kamare, sa uzdahom može da zaključi jedan Francuz koji je bio tako blizak sa nekim čiji je život pripadao nekom svetu toliko različitom od njegovog…
~*~
Jedna od sekvenci koja me se posebno dojmila je situacija u kojoj dečaci Žan-Lik, Erik i maleni Ule kreću sa bivilom Rikom u selo kovača da bi oslobodili Fofanu. On zapravo nije zarobljenik, ali… ostavljen je kao talac da bi tokom dve godine rada nadoknadio dug svog oca, odn. svoje porodice, u vrednosti od tri krave! A kakav je rad u pitanju – on u dugim noćnim časovima pevuši i udara neku vrstu tambure da bi pomogao vatri u pećima da se razgori, i verovatno odagnao duhove koji ometaju napredak… On ne krije da je zbog ove rabote premoren i ponižen, ne krije ni prezir prema ovim ljudima koji, kako veli, jedu utovljene pse. Nakon malo opreza i oklevanja, on beži s njima (naravno, uskoro bivaju primećeni) Ipak, on je svestan dužničkog kodeksa i da ovo mora da bude ovako, da ne bi stvorio probleme i sramotu svojoj porodici, I brine kako će se to rešiti. Založiće se G. Garibje oko razduživanja prema selu kovača, ali ima tu još nešto: za ovaj period, nadležni lokalni je Fofani oduzeo ime I preneo ga na neku šumsku životinju kao čuvara. Dečak ne može mežu svet tek tako bez obeležja i nečist… I za ovo se Žan-Likov otac pokazao spremnim da dobro potkupi vrača koji je posle “pronašao” dečakovo ime kod jednog pantera, koji je dostojanstveno sačekao da se obavi odgovarajući ritual.
Fofana Kamara ima interesantna zapažanja o bićima koja ih okružuju -on trvrdi das jednostavno postoje stvorenja poslušničkog mentaliteta, kao što je Garibjeov sluga Tambla, ili gorila Uonogo, koji je jedno vreme boravio kod njih gotovo kao član porodice (ipak, nije se prijatno odnosio prema novopridošlom Žan-Liku pa je udaljen), a postoje i oni koji se ne pokoravaju, kao što je slon Adjinaku, koga su pre toga pokušali da pripitome, a posle su ga našli kako luta džunglom, u pokretu se plašeći se i razdražujući se zveckanja lanca koji mu je bio ostao privezan za nogu – interesantno uzvišena poruka u kojoj se stvorenja čak i ne dele na ljude i životinje nego, univerzalnije i iznad toga, na poslušne i nepokorne! Zna Fofana lepo sa životinjam, zna mnogo o njima i okolnom svetu uopšte… U knjizi se nigde direktno ne pojavljuje neko od članova njegove porodice, pri čemu on možda deluje malo uzvišenije i samosvojnije, kao neki simbol životnog proboja i razumevanja sveta.
Izgleda da ne možemo olako posmatrati ni to pitanje koje su “čije” životinje, šta zapravo znači pokoravati, koristiti se njima, računati na njih kao domaće životinje i kao lovinu…
U ambijentu gde život nije baš sladak, ove dogodovštine su oslikane sa punom ozbiljnošću, ali su ipak vešto izbegnuti ili ograničeni mnogi potencijalni aspekti surovog i tragičnosg: vidi se kako se živi skromno, strogo, zaostalo i često nebezbedno; najviše je dramatike u odnosu ljudi I neminovnog životinjskog okruženja – i Žan-Likov otac je bio ozbiljno ranjen u lovu na bivole, ali samo su uzgred pomenuti npr. neki krijumčari između francuske i britanske teritorije, ne naglašava se neka direktna kolonijalna eksploatacija, nema ni opisa većih međuljudskih, pogotovo ne mogućih međuplemenskih sukoba, gladovanja, bolesti i raznih drugih opasnosti… a pogotovo, naglašava li iko brigu kako će se savladati školski zadaci u simpatično improvizovanoj atmosferi škole u Bakaliju, među učenicima raznolikog uzrasta kod dobrog gospodina Manadjea!
Sve u svemu, zgusnuta i osećajna priča u sred divljine, koju bismo toplo preporučili
