Rene Gijo kao gospodar pripovedanja o deci i životinjama
Omladinsko-dečji roman Renea Gijoa (René Guillot, 1900-1969) “Bela griva” već decenijama zauzima stabilno mesto u lektiri naših osnovaca; nažalost, ovo omaleno ali upečatljivo prozno delo pomenutog pisca za većinu nas ovde je možda jedini njegov naslov kojeg bismo se mogli setiti. Gijo se pak, zahvaljujući ličnom iskustvu, mašti i osećajnosti, iskazao kao značajan autor brojnih dela o odnosu između dece, ljudi uopšte, i životinja. Poznat je njegov serijal o dečaku Griški – npr. Griška i njegov medved, sa radnjom smeštenom u nekom srednjem jugoistoku Sibira. Uz to, pošto su i Gijoa životni putevi (rad u prosveti) odveli u razna područja Afrike, inspiraciju je pretočio u delo o kome danas govorimo: Gospodar slonova.
“Gospodar slonova” je delo u kome je ambijent bitno drugačiji nego u Beloj grivi, ali prožeto je suštinskim sličnim pristupom značajnim odnosima između ljudi i životinja. Priređivaču ovih redaka roman je privukao pažnju nečim dubljim i tajanstvenijim nego u ovom drugom delu, možda baš zbog zbivanja u neobičnom i nama nepoznatom ambijentu Francuske zapadne Afrike, gde ljudi toliko drugačije razmišljaju i ponašaju se, gde su okruženi sa toliko egzotičnih životinja da je teško ponekad i reći koje su zapravo divlje a koje domaće (i one opasne zapravo su “odomaćene” u našoj stvarnosti, u bliskom okruženju), uz posebno razvijen osećaj za oprez, izdržljivost i preživljavanje, naravno sve to začinjenom dozom mistike, magije i sujeverja.
Glavni lik, dečak Žan-Lik, pošto je očito ostao bez majke, raste na imanju svojih strica i strine, dok njegov otac pokušava da
ostvari značajne poslove ii udovolji svom nemirnom duhu u raznim dalekim predelima. Jednog dana, u trenutku kad dečak ima 12 godina, stiže pismo iz Zapadne Afrike u kome ovaj poziva dečaka da mu se pridruži, nakon što se kao stabilizovao na svojoj plantaži kafe na području zemlje Lobi. Stric se naravno malo ironično prenuo uz komentar da se “pustolov napokon dosetio da ima sina”, te pored sve neizvesnost i on i strina sležu ramenima, smatrajući da je pravo i normalno da otac i sin budu zajedno. Nakon leta avionom, sa presedanjem u Senegalu, i čak susretom sa nekim poznanicima svoga oca, dečak sleće u područje zemlje Lobi, za koju možemo zaključiti da je na teritoriji Obale Slonovače (malu konfuziju stvara pominjanje sudanskog područja, u širem smislu, ali ovo je svakako dobar izbor da se toliko pažnje posveti slonovima). Žan-Lik neposredno po prispeću susreće oca, do tada za njega potpunog stranca…
Mlađani Žan-Lik se relativno dobro uklapa u novu sredinu, uz oca koji je, doduše, više zaokupljen svojim poslovima, uz zanimljive pokušaje da odomaći jednog gorilu, i lak pripitomi po nekog slona (kao mogu indijski slonovi, zašto uz malo truda ne bi mogli i afrički!) a ubrzo susreće još neke predstavnike Evropljana: tu je Danac g. Madsen, nadzornik na očevom imanju, sa svojim sinom Erikom, a zatim I lokalni učitelj g. Manadje, rodom Marsejac, koga Žan-Lik u sebi naziva Veliki I („i“). Naravno, u školi u obližnjem mestu sreće dosta dece domorodaca raznih uzrasta, a među njima je jedan koji će presudno uticati na njegov život i osećaj o svetu – vrli i vispreni dečak Fofana Kamara, o kome je u početku samo slušao razne, uglavnom pohvalne priče. Taj dečak je, dakle, iz nekih nejasnih razloga već nekoliko dana odsutan, a kao znak da će se jednoga dana normalno živ i zdrav vratiti, ostavio je karakterističnu drvenu figuricu na svoje mesto za klupom…
– NASTAVIĆE SE –
