У трећем миленијуму на Крагујевачку културну сцену, на први поглед ничим изазван, а право са Пиварског брда, атерирао је Рајица Марковић бројним књигама песама, текстовима и прозе просветитељско-религозно-историјске критике светског поретка и есеја филизофије спасења.
Рајица Марковић од оца Светомира и мајке Надежде (Говедаревић) рођен је осмог марта 1958. године у Крагујевцу. Носи име по деди Рајици, по оцу пореклом из Липовца. Породична слава Марковића је Свети Никола.
Ожењен је Олгицом и има петоро деце: Силву, Александру, Оливера, Николаја и Христину!
Живи у породичној кући у улици Миодрага Урошевића број 22.
Издао је до сада једанаест књига, песме му се налазе још у две збирке песама. Његове песме читане су на радио станици Златоусти и 38 текстова објављено је на сајту владике Рашко-призрензског Артемија.
- као самостални издавач објавио је књигу песама „Нико као ми, ми као нико”,
- као самостални издавач објавио је књигу песама „Господар слуга”,
- као самостални издавач објавио је књигу песама „У лавиринту таме”
- Хабитус из Београда објављује „Чак и од мишева презрен”.
- као самостални издавач објавио је књигу песама и прича „ Тајна без закона”,
- као самостални издавач објавио је књигу песама „ Тужно Радовање”
- Исповест броја” књигу песама издаје Принт.
- као самостални издавач објавио је књигу песама, „Разбојниково јеванђеље”
- „ Трајем годподе”, публику је обрадовао изабраном поезијом у издању Корака,
- као самостални издавач објавио је књигу песама „Тежак венац, али воће слатко”,
- филозофски религијско-историјски есеј „Сведочење из часних верига”.
Рођени Пиварац од малена познат по бунту и неприлагођености, нема написану биграфију у својим књигама и само за „ПОКАЗИВАЧ” искрено је одговорио у свом дому испред своје породице на сва незгодна питања о свом образовању, животу и покретачкој снази стварања.
Показивач: Зашто ниси волео образовне институције?
Рајица: Похађао сам основну школу Драгиња и Милутин Тодоровић и у шестом разреду бежале су ми мисли на све стране. Учење сам презирао, нисам могао да поднесем бубање. Понављао сам шести разред. Наређао сам јединице из свих предмета и владња. Дошло ми је време да се отмем. Сада схватам да ме је одвлачила жеља за слободом. Осећао сам стеге живота и хтео сам да развијам потенцијале које сам осећао у себи.
Пивара је радничко насеље, где се није имало куд! Моја младост се одвијала у не предвиђеном хаосу жеља и моћи навирућих животних сила у мени и крутих обичајних стега окружења. Био сам у друштву са неколико комшија, који су као и ја осећали у себи више од обичног монотоног животића, у којој смо били упрегнути у учмалој калдрми радничког насеља.
Нисмо хтели да прихватимо судбину изумрлих риба и усмрделе реке Лепенице. Не бавити се причом, него ући у причу, био је наш сан. Нестрпљива младост није имала живаца да чека, журила је да зграби оно што је веровала да нама припада. Водио ме је пут немира којим нисам могао да владам! Пушио сам од 11. година, са друштвом у Пиварском парку и крао опушке из пиксле драгарица моје мајке. Дружио сам се са Војом, Славом Чаврљаном и Славом Жутим. Шикао сам жестока пића од 16. година.
Основну школу завршио сам 72 године и уписао ВИШ. Средњу школу напуштам после три месеца. Нисам завршио никакав занат јер нисам могао да нађем заједнички језик са средином. Нервирало ме је „Усмерено образовање”. Волео сам да будем возач. Седео бих у камиону, возио. Сваки посао са људима ми се није допадао, људи изневере, немају речи.
„Ја сам увек био роб речи”. Кад кажем да је то и тако и то сам тражио од других.
Родитељи ме давали на молерски занат код мајстора Граце, Дугог и запошљавали ме још неколико пута. Радим мало и напуштам мајсторе, не одговара ми рад са људима. Одслужио сам војску у Бенковцу. Очекивао сам много од ЈНА. Сметала ми је лажна платформа, позориште као и свуда у Југославији. Ја сам увек у комфликту са злом, са сваким ко не признаје истину, последица мог патријахалног васпитања. Запослио се у 24. години у Наменској.
Почео сам да учим тек од како сам постао покајник.
Показивач: Од чега си се издржавао?
Рајица: Радио сам као трнспортни радник у Артиљериској. Слагао сам топовске цеви од противавионских топова тешке од 70 до 80 килограма. Постао сам инвалид рада 1991. године, због тешке опструкције плућа. Из Наменске одлазим због „добровољне транзиције” пред бобмардовање 1999. године.
Данас живим од продаје мојих књига и од вештих руку моје ћерке Александре која шије.
Нико у кући нема неки стални посао, нити имао нека социјална примања. Немам њиву да обрађујем, не штампам паре, имам само ових десет прсстију и ово мало луде главе.
Мени комунална инспекција не дозвољава да продајем књиге, хоће да ме отерају, кажу ми да немам право да продајем књиге на јавној површини! Ја им одговорам да ово није јавна површина већ насеље Светог Саве и Симеона. Пишите полицајци шта хоћете, „ја одавде нећу никада да се померим”. Сликаре сте протерали из града, а уџбенике продаје ко хоће на овом истом месту, испред Суда и на платоу, на паркингу и паркићу.
Показивач: Био си осуђиван?
Рајица: Да, био сам у затвору. Први пут 87. године када ми се родила ћерка. Супруга трудна а ја шест месеци у затвору зато што сам се побио са затвореницима у кафини ПКБ. Било њих пет – шест, а један из Ужица добио добре батине! Судија, покојни Обрад Булатовић, рекао ми је да нисам крив, али да сам упао у машину. Као затвореник радио сам у стоваришту Зајечарске пиваре, код Мирчета Живковића па у фабрици Филип Кљајић.
Ужелим се супруге и решим да је видим. Провлачећи се кроз прозор падне ми неко стакло на леву руку и посече тетиве. Па ме због тога пусте раније.
Показивач: Када си почео да пишеш?
Рајица: У свом животу тражио сам савршенство. Истраживао сам на све могуће начине: песницама, протестима, свим и свачим! Када сам увидео да од тих метода нема вајде, сео сам и почео да пишем моју књигу, која ће уз божју помоћ постати једног дана ремек дело.
Пошто сам у детињству од школе бежао као ђаво од крста, почео сам са самобразовањем. У почетку сам читао све од реда, тражећи нешто више од натуралног живота, „нешто са оне стране”. Читао сам филозофе, Хесеа, Јунга, Фројда, Душевни живот човека – медицинску књигу, које сам купио на кредит чим се запослио. Трагао сам за мојом душом која је моја и ничије више, све док нисам дошао у додир са „Светим писмом”. Читам га 30 година сваки дан. „Свето писмо” је у мени родило новог човека, обдарило ме је духом истине и са њим сам једну по једну лошу навику скидао са себе, „коју сам ја као ја стекао”.
Нисам више био пијаница, мој бунт из младости утро ми је пут борца против лажног морала, друштвених компромиса, друштвених лажи и стега.
Показивач: Поента?
Рајица: Схватио сам извор моје различости, захваљујући њему који јесте у мени, пре мене, пре првога дана пре првога плача, пре првог суда и казне водене. Пре плоче закона, и освете мачем, невиности и отиска гена. Пре крви и меса, квасца палог света. Што ме храмом сазда од живога камена и даха слободе истинскога лета, чедности рођеној из вечитог дејства. Светлости из почетка и призраке таме, пре људске кварежи божијег савршенства, што по лику своме сазда ме.
Показивач: Рођени смо у Југославији?
Рајица: Југославије ми није жао, ако гледам дубље божијим очима. Када гледам људским, јесте ми жао што се распала. Југословенска идеја могла је да заживи, само да смо сви били људи виших квалитета, људи који су прошли пут духовног сазревања.
Неизводљиво је људском уму да на земљи створи божоји мир и хармонију. Људи свих вера ће да се спасу ако буду одани својој вери, ако не буду ушли у екуменизам! Када господ Исус Христос буде сишао са неба, све вере ће да га признају! Људи који буду ушли у екумeнизам продали су веру за вечеру.
Показивач: Ко се више променио, Крагујевац или ти?
Рајица: Ја сам се променио на један начин Крагујевац на други. Ја сам се вратио богу, а Крагујевац удаљио од бога!
Показивач: Ко си ти Рајице?
Рајица: Ја сам странац у овоме свету. Написао сам десет књига и сем њих немам ништа. Ја сам човек заљубљен у истину. У једној песми кажем „сви воле истину, али пару мало више”. Спреман сам, време је да се страда за истину!
Моје књиге су сведочанства истине. Не пишем их ја, пише из мене онај који јесте. Ја сам само његов писар. Моје је да ја поставим питање, а он ми даје одговор. Ја сам са њим у свакодневном живом контакту. Свако јутро се молим, читам Свето писмо. Увече читам Акаисте и молим се Светом Сави и Симеуну. Ја сам нон – стоп у духовном свету.
Као младић „мислио сам да сам луд”, никако се нисам уклапао! Значи луд сам! Купио сам две књиге Владике Николаја: Двојица на језеру и Мисија добра и зла. Те две књиге су мене вратиле. Увидео сам да није у питању зло моје, него зло што влада светом. Ја му се нисам поклонио.
Ја сам посвећеник и за ово што радим спреман сам да умрем, да будем убијен или цркнем. Ја хоћу само „то” да радим и ништа друго, за све остало сам неспособан.
Физичку снагу сам потрошио и нарушио здравље, мењајући на послу у фабрици Курту и Мурту, остало ми је да радим само за бога.
Показивач: Шта је истина?
Рајица: Прво богу треба да се врате они којима је то посао! Вера се претворила у професију, радно место занимање.
Мислим да књижевност треба да се врати истини. Писци треба да пишу за бога, а не за себе. Праве велике књига и велика имена. Књиге не треба рекламирати.
Младима у Србији и целом Свету може да помогне само повратак „човекољубца”, повратак вери и одбацивање наметнутих вредности. Овај свет је претворен у продавницу погребне опреме пролазних задовољстава смртног човека која трују душу!
Показивач: Филозофски првац будућих дела?
Рајица: Ја то не знам. То не зависи од мене, где ме води онај који јесте, ја сам ништавило и само његов писар.
Имам написано и необјављено преко пет стотина песама и прозе. Будућа књига може да се каже да је 12. или 11. или 12. и тринаеста.
Показивач: Награде и признања?
Рајица: Имао сам троје деце, откако стојим испред суда,( ту имам инспирацију и пишем песме) добио сам од бога још двоје деце, сина Николаја пре 13 година и ћерку Христину пре шест година.
Од Удружења српских књижевника у Словенији добио сам два „ЗЛАТНА ПЕРА” 2012. и 2013. године.
Од манифестације „Дани шљиве” из Страгара добио сам 2012. године награду за песме о Танаску Рајићу и шљивама.
Показивач: Поштујеш науку?
Рајица: Извор сваког зла је „Вавилонска наука” наука која је одступила од бога. Једна је истина. Наука јесте ограничена, наука никад није рекла последњу реч. Бог је тај који научнику даје да открије, онолико колико се истраживач труди. Тај труд никада није дошао до краја. Никада један човек не може да постигне савршено дело. Ми тежимо савршенству, тежимо ремек делу, али ретко га достигнемо. Много људских слабости нас у том труду задржава и спречава.
Ово место у свету у коме смо ми сад, ова пропаст која нам сада долази, ваља се од Азије и Африке, дело је науке, науке сребрњака, науке оних који су разапели Христа. Науке купаца и продаваца, науке преварених варалица, а не Христове науке. Сада живимо у свету где се људи међусобно варају, али варају и себе.
Видим да оно што сам написано није читано! Јасно ми је што то штиво не читају. Направио сам процену:
87% људи је стадо, ил га тераш ил га водиш,
13% су духовни људи,
7% су божији људи, а осталих
6% процената су упрегнути у дизгине света, раде за паре пролазног живота.
Ретко се деси да се тих седам посто сабере и онда са неба силази власт (Карађорђе). То су времена за нама, организоване побуне, организовани ратови, економски ратови….
„Ја сам економски мртвац”. Не подлежем овим закономиа. Овоземаљски суд ми суди што нe плаћам комуналије: струју, воду, порез.
Ја им кажем да им ништа не плађам, да су ме убиле економске убице светског глобализма, а и ови домаћи дунстери.
Ми смо немоћни, дигли смо руке, чекламо да све крене из почетка!
