Božidar Pešev pesnik, romanopisac, dramski pisac, pisac umetničkih bajki, priča za decu, humorista i satiričar, predstavio nam se svojom novom knjigom poezije za odrasle: “Putevima snoviđenja.“ To je njegova četvrta knjiga poezije za odrasle. Dok je u svojoj odličnoj knjizi haiku poezije: “Pčela na šljivinom cvetu“ bio maksimalno koncizan i rekao bih – ristalno jasan – što je sasvim u skladu sa tako kratkom poetskom formom, u knjizi koja je pred nama Pešev neguje širi pesnički iskaz. Mogao bih reći da je on pobornik novije poetske forme – ostvarene na klasičan način. Šta to konkretno znači? Najveći broj pesama Božidar ispisuje u katrenima, ali, pri tom unutar katrena, osim u nekim slučajevima, nema rimovanja. Dakle, čitalac, ugledavši katrene, uglavnom očekuje i rime, ali rima nema. Pešev time postiže veću slobodu i mogućnost iskaza koji u ovom slučaju nije zavistan od pronalaženja rima.
Knjiga “Putevima snoviđenja“ podeljena je na četiri ciklusa: “Biseri na dlanu“, “Već kiša sipi“, “Kristalni snovi privida“ i “Sunce u kapljici rose.“ U prvom ciklusu uglavnom preovlađuje ljubavna poezija, u druga dva refleksivna, dok četvrti ciklus ima podnaslov “Intime“ i sastavljen je od pojedinačnih katrena koji svojim stilom i slikama koje stvaraju najviše podsećaju na haiku poeziju. To je generalna podela na cikluse. Međutim, kada se zađe unutar ciklusa i kada čitalac počne da čita jednu pesmu za drugom ima priliku da uvidi jedan veliki domet poezije B. Peševa. Zapravo, koja god da je teme njegove pesme, ona je prvenstveno izuzetno refleksivna – kod njega nema “ljubavi radi ljubavi“ – svaka ljubav je podložna reminiscenciji, razmišljanju o uzrocima i posledicama, o prolaznosti i vrednostima života. Isto važi i za ostale cikluse u kojima nalazimo pretežno refleksivnu poeziju. Nema “refleksije radi refleksije“ već vaganje uzroka i posledica, pokušaj sinteze saznanja (koji naravno nije uvek moguć) i korak ka izvlačenju jedne pouke o životu, ljudskoj sudbini – pouke bez imalo didaktike.
Sve pesme B. Peševa okrenute su prirodi i okružene su prirodom, kao matricom ljudskog postanja. Tu nalazimo čitavu paletu boja, zvukova, mirisa. Tu staro drveće uzdiše poput ljudi i na momente osećamo određenu surovost ili bajkovitost u tim opisima – što je zapravo stanje duha pesničkog subjekta.
Ovo je lirika na jedan samosvojan i originalan način, lirika koja u svojim dubljim slojevima, osim refleksivnosti, krije složene međusobne uzročno – posledične odnose koji su zapravo preslikana suština ljudskog života.
