Razgovor u četiri oka: Miodrag Stošić i Maja Stanković

Miodrag Stošić iz Beograda je jedan od talentovanijih i angažovanijih autora satire i humora u Srbiji i regionu. Spada u mlađu spisateljsku generaciju i za svoje godine može se reći da je ostavario veliki rad i uspeh, mada njegovo vreme tek treba da dođe. Njegova radna i životna biografija, ili modernije rečeno CV, je jako bogata. Radio je kao scenarista i voditelj nekoliko emisija na radiju: „Šta je sporno“ i „Index 202“ – Radio Beograd 202, „Ispod Adamovog lista“ BIR radio, „Ludi i zbunjeni u akciji“ Radio Akcija. Pisao je rubriku „književnost“ u listu „Creative Art Magazin“ i bio je zamenik urednika lista „Serbia Today“. Danas piše scenario za emisiju „Mali Marko zove“ na “Radiju S”. Deo je kreativnog tima emisije „Veče sa Ivanom Ivanovićem“ na TV Prva. Osnivač je prvog srpskog komedi rok kabarea „Grbave Tange Šou”. Bio je voditelj Novogodišnjeg satirikona i Satirafesta 2013. godine. Objavljuje u listovima: „Večernje novosti“, „Politika“, „Ošišani jež“, „Etna“. Dobitnik je nekoliko nagrada na polju satire: Politikina „Vibova nagrada“ za 2008. Godinu, „Pera Stojanović Tuman“ za TV dramu u 2011. Godini, „Čivija“ za najbolju priču u 2012. godini. Priredio je nekoliko knjiga: „Maraton na kratke staze“, „Afoteka 1 i 2“. Koautor je zbirke priča „Tango na trotoaru“ 2009. Njegova prva samostalna knjiga je zbirka priča „Mačka bez jedne cipele” objavljena 2013. godine.

“Mis mokre oči” je Vaša prva poetska knjiga koja će biti predstavljena na ovogodišnjem 61. Međunarodnom beogradskom sajmu knjiga. Recite nam nešto više o knjizi.

Knjiga „Mis mokre oči“ je, kako ja volim da kažem – best of mojih nikad objavljenih knjiga. Nakon gotovo 18 godina pisanja pesama, koje su do sada samo provirivale iz fioke u vidu povremenih čitanja na književnim večerima, bivale osakaćene na Fejsbuk statusima ili otpevane u mom bendu „Grbave Tange“, najzad sam rešio da ih pustim da se razbaškare onako kako dolikuje. Uz veliku podršku „Kreativne radionice Balkan“ i Stevana Krsteca pojaviće se knjiga koja sadrži najbolje pesme koje sam napisao do sada i koje predstavljaju neku vrstu mog poetskog punoletstva.

Iza Vas su dve knjige proze. Ovog puta, Vašoj čitalačkoj publici darujete poeziju. Koji je to momenat kada ste odlučili da zaplivate u pesničke vode?

Često volim da kažem da pripadam ljudima koje bih mogao nazvati „Ahilovim srcima“ – bebama koje je majka spustila u besmrtnu vodu držeći ih za srce a ne za petu, pa im je taj organ jedini ostao ranjiv. Oduvek sam voleo poeziju i još u školi sam pokušao da pišem. U početku sam samo rimovao, pisao stvari kojih bi se čak i Marina Tucaković postidela, ali su vremenom počele da dolaze ozbiljne pesme koje su preživele te „dečije pesničke boginje“ koje ima gotovo svaki srednjoškolac, čija sveska sa pesmama obično završi na tavanu. Moja nije. Deo nje je u knjizi „Mis mokre oči“.

Knjiga “Mačka bez jedne cipele” je promovisana u celoj Srbiji i regionu. Da li se slična “akcija” spema i za “Mis mokre oči”?

Apsolutno! Ja se od 2009.godine borim protiv apatičnih književnih večeri koje podsećaju na ginekološke čekaonice u Prištini. Moje promocije uvek imaju više formi pa će tako i ova knjiga pored svog papirnog elementa, koji je naravno najvažniji, biti propraćena CD-om sa nekoliko odrecitovanih i nekoliko otpevanih pesama, sa gostima iznenađenja. Takođe, snimiću kratkometražni film po motivima nekih pesama. Nakon toga počinje turneja po svim onim mestima gde je moj projekat dobrodošao. Knjiga nije roba masovne potrošnje i ne pada mi na pamet da je prodajem kao Kirbi usisivač. Svaka knjiga ima definisan broj ljubitelja i ja samo želim da doprem do njih i ni do koga više.

Šta Vas motiviše da pišete i kada niste raspoloženi za to?

Ja imam tu sreću ili nesreću da ne živim od pisanja poezije pa stoga imam taj luksuz pisanja isključivo onda kada sam inspirisan. Verujem da idealnog recepta nema. Pesnici su lakmus papir po kojem se očitava dobro i zlo ovoga sveta. I nikad ne znaš kada ćeš da poplaviš. Nekada pesma prosto ispadne dok spavaš. Nekad se isplete od jedne neobične reči. I to što se u momentu prospe na papir je čista inspiracija. Kasnije doterivanje je već zanat. Što se tiče pisanja kad si neraspoložen, mislim da je to nemoguće. Onda kada smo pod apsolutnim utiskom nečega mi nemamo snage da pišemo. A ako smo smogli snage, znači da smo počeli da prevazilazimo taj događaj. Da smo preživeli. Neraspoložen čovek nikad ne piše. Piše onaj koji je preživeo.

Kako doživljavate kulturnu scenu u Srbiji?

Mi živimo u svetu jednakih šansi ali neobrazovanih ljudi. Tako da svako od nas ima prostora da se iskaže ali sama činjenica da nema dovoljno publike, ekonomski ga suzbija i potiskuje sa tog prostora. Ja sam sa „Mačkom bez jedne cipele“ obišao nekoliko zemalja, uradio 25 promocija, pa ipak nisam ni omirisao brojku ljudi koju u svakoj srpskoj diskoteci ima Dara Bubamara. Ja uvek volim da kažem da me kultura ove zemlje podseća na malu, plavokosu balerinu koju pijani ujak tera da pleše u musavoj kafani na železničkoj stanici, da zabavlja probisvete. No, i pored toga, ona i dalje ostaje ta plavokosa balerina a probisveti ostaju probisveti. Ne mogu nam uzeti dušu i zato se vredi boriti.

Poznato je da ste radili kao scenarista i voditelj na radiju, da pišete za razne listove, a između ostalog, aktivni ste sa svojim komedi rok kabareom. U čemu najviše uživate?

Najviše uživam u onih pola sata kada se vraćam kući sa tih dešavanja. Uvek idem peške i trudim se da zapamtim i sačuvam negde u sebi taj osećaj koji imaš onda kada deo sebe podeliš sa drugima i osetiš da nisi sam.

 

Da li je teže raditi scenario za Malog Marka na “Radiju S”, ili za Ivana Ivanovića?

Obe stvari su teške na svoj način a i lepe na svoj način. Mali Marko je forma koja je sve vreme postojanja radila „protiv sebe“, jer se radilo o telefonskoj skrivenoj kameri. Tako da je sa porastom popularnosti emisije bivalo sve teže prevariti ljude i snimiti dobre emisije. No, ja sam uvek uživao jer sam se i sam pišući i snimajući vraćao u te petarpanovske godine nestašluka. „Veče sa Ivanom Ivanovićem“ je šou koji je aktuelan i zateheva svakodnevno praćenje događaja. Ne možeš da pišeš šale o stvarima koje su tako stare da je čak i Koštunica čuo za njih. I naravno, nekad imaš dobre dane, nekada slabije ali je bitno da scenarista ima mnogo i da je emisija u proseku uvek dobra.

 

Šta biste poručili čitaocima portala “Pokazivač”?

Poručio bih im da nikad ne zaborave da kultura jednog naroda počne da umire onoga trenutka kad ljudi počnu da misle da se ona podrazumeva i da ne moraju da rade na njoj. Kultura nisu prašnjave knjige ili crvotočne pozorišne daske. Kultura je pisanje na Fejsbuku uz poštovanje znakova interpunkcije, odlazak na književne večeri, poseta galerijama bar jednom nedeljno, pa čak i kada baki čitaš titl za tursku seriju. Čuvajte kulturu, verujte i volite. Čak i ako se dogodi da i vi postanete vlasnik mokrih očiju, uvek će biti nekog kome ćete i takvi biti najlepši. Mis mokre oči.