Jovana Stević se bavila voditeljskim i novinarskim poslom, a okušala se i u produkciji. Gledali smo je u seriji „Montevideo“ kao i u seriji „Ubice mog oca“. Ova mlada, uspešna i nadasve talentovana glumica je i ljubitelj pisane reči, te se često lati pera i piše.
Završavate glumu na Akademiji lepih umetnosti i multimedija, ali kako je došlo do toga da upišete glumu, kada se rodila ta ljubav?
Ponekad vas sam put dovede do mesta kom pripadate. Jutros sam pogledala video o J.K. Rowling, autorki Hari Potera, čiji se život potpuno promenio kada je u 31 godini izdala prvi roman. Na kraju piše: „Nikada nije kasno da verujete u sebe“. Glumu na ALUM-u u klasi prof. Vide Ognjenović, upisala sam u 31 godini, kada su mi mnogi govorili da je to neracionalna odluka. Međutim, ispostavilo se da je to za mene bio potreban i ispravan izbor. Mogla bih satima da vam pričam kako je do toga došlo. Kao dete sam volela da priređujem starijima priredbe, osmišljam koreografije, sviram klavir i pevam. S druge strane, mediji su još od osnovne škole bili moj prvi kontakt sa profesijom, pa sam tako diplomirala Menadžment mas medija. Priželjkivala sam da se bavim glumom, ali sam tek kasnije osvestila da je ljubav prema toj predivnoj dramskoj umetnosti nadrasla sve ostalo.
Po čemu pamtite svoje prvo angažovanje kao glumice?
Za prvo angažovanje je zaslužan glumac Andrija Kuzmanović koji me je preporučio za seriju „Na putu za Montevideo“. Tada sam išla u amatersko pozorište Teatar Levo. Prilika koja mi je pružena u tako velikom i značajnom projektu kao što je „Montevideo“, bila mi je vetar u leđa za odluku da upišem Akademiju i nastavim da gradim karijeru u tom smeru. To iskustvo je bilo izuzetno inspirativno i prijatno u svakom pogledu. Upoznala sam divne ljude i bilo je uživanje raditi sa njima. Sećam se da sam na setu imala osećaj kao da sam na svome, kao da sam već bila tu.
Koja Vam je uloga bila najzahtevnija i na Vas ostavila najveći utisak?
Tokom studija glume, imala sam priliku da proživim različite uloge, između ostalog i muške likove. To je bilo izazovno za mene, jer sam privatno, kako kažu, tipično žensko. Ipak, uloga koja je na mene ostavila najveći utisak je uloga zatvorenice Marije iz dramatizacije pripovetke „Marsel Prust“ Varlama Šalamova koju sam igrala u okviru ispitne predstave sa kolegama sa klase, Jovanom Todorović, Dušanom Momčilovićem, Milanom Uzelcem i Aleksom Radojlovićem. Zatvorenica Marija bila je jedna od brojnih žrtava Staljinovih logora u Kolimi i bilo je zahtevno u procesu pripreme prolaziti kroz ta specifična psihička stanja.
Koje uloge priželjkujete da odigrate i sa kime bi ste voleli da sarađujete?
S obzirom na to da sam do sada sarađivala sa velikim imenima srpske kinematografije Draganom Bjelogrlićem i Gagom Antonijevićem, želja mi je da nastavimo saradnju i u budućnosti. Takođe bih volela da mi se ukaže prilika za inostrane filmske i televizijske projekte i saradnja sa domaćim mladim rediteljima, ali i sa Emirom Kusturicom. Volela bih da igram istorijske ličnosti, poput Kneginje Milice, kao i izmišljene junakinje i vile, kao mitska bića.
Koliko je teško mladim glumcima u Srbiji da se probiju i pokažu svoje prave vrednosti?
Teško jeste, ali nije nemoguće. Naravno, uz dosta posvećenosti i sreće. Možda više nego za bilo koju drugu profesiju važna je odluka, odnosno rešenost, preduzimljivost i spremnost na to da se nosite sa različitim, neočekivanim situacijama i ljudima i da u tome istrajete. Nije svako spreman na to. Glumac je osetljivo biće. Zato retki imaju stomak za sve to. Za sada, smatram da je vredno borbe. Pored toga, talenat i rad se ne mogu sakriti. Svako od nas dobije ono što mu duša traži.
Podelite sa nama Vaše iskustvo kao producent pozorišne predstave „Na otvorenom drumu“.
Uloga producenta zahteva veliko angažovanje, kontakte, strpljenje, veštinu i volju za savladavanjem brojnih prepreka bez garancije za uspeh. Pored materijalnog ulaganja, imala sam zadatak da nađem rešenje za sve probleme koji su tokom procesa stvaranja predstave nastajali. Pred samu premijeru dogodili su se ozbiljni tehnički problemi koje smo „u minut do dvanaest“ uspešno savladali.
Suosnivač ste i generalni menadžer Japansko srpskog festivala filma…
JSFF je festival kratkometražnog filma koji spaja dve različite kulture i umetnike iz Srbije i Japana, a održava se u Beogradu i Tokiju. Ponosna sam taj projekat koji smo pokrenuli bez materijalne podrške, iz strasti prema filmskom stvaralaštvu. Saradnja sa umetnicima iz Japana je plodonosno iskustvo, pored jezičke barijere (Japanci ne govore dobro engleski). Potencijal ovog festivala prošle godine je prepoznao i naš sadašnji partner, Akademija lepih umetnosti i multimedija. Zbog specifične situacije u kulturi, nije lako razvijati ovakav projekat, ali je zadovoljstvo nakon uspešne realizacije neizmerno.
Pisanje je takođe Vaša velika ljubav…
Pišem za svoju dušu. Senzibilitet mi je takav da imam potrebu da intezivne emocije prenesem u pisanu reč i to me spasava. Nekoliko puta sam imala priliku da javno pročitam svoje pesme, ali nemam ambicije u tom smeru. Možda jednoga dana neki od tih zapisa zavrede da budu objavljeni.Biti umetnik, stvaralac i pokretač mnogih ideja iziskuje veliki trud i energiju, ali i odricanje. Da li ste u nekom trenutku bili prinuđeni da se odreknete nečega i kako uspevate da izbalansirate između privatnog i poslovnog života?Balans mora da postoji, iako ga je teško postići. Ženama godine ne idu u korist, pogotovu kada je reč o ulozi majke. To je kompromis koji sam morala da napravim između privatnog života i karijere. Sada, kada se približavam polako svojim profesionalnim ciljevima, dolazi vreme da menjam prioritete.
Da li ste zadovoljni onim što ste do sada postigli?
Zadovoljna jesam, iako konstantno osećam glad za novim izazovima i obimnijim zadacima. Čovek mora da ima strpljenja za ritam koji mu je život namenio i veru da sve dolazi baš onda kada je vreme. Ja se time vodim, iako se neretko preispitujem da li sam mogla više, bolje, ranije. Maksimalno sam posvećena onome što radim, a stvaralački proces me leči.
Na čemu trenutno radite i gde ćemo Vas uskoro gledati?
Uskoro ćete me gledati u epizodnoj ulozi u seriji „Senke nad Balkanom“. U pripremi je i jedan sitkom u vezi kog ću vam naknadno javiti novosti. Pored toga, kao završnu ispitnu predstavu pripremamo Servantesove međuigre.
Šta biste poručili čitaocima portala „Pokazivač“?
Čitaocima portala Pokazivač bih preporučila kratak film Nikole Ljuce „Posmatrači“ koji mogu naći na You Tube-u. To je edukativan igrani film koji prikazuje istinite priče mladih koji su bili žrtve trgovine ljudima. Film je rađen u okviru kampanje „Ne posmatraj, reaguj!“, a ja sam imala priliku da podržim kampanju odigravši ulogu teta Mice. Preporučila bih i italijanski film koji sam nedavno gledala „Perfetti sconosciuti“, zatim kratke priče Brankice Damjanović i poeziju savremenih ruskih pesnika među kojima su Andrej Bazilevski i Jekaterina Poljanska.
