Borislav Mitić je jedan od naših najpoznatijih i najboljih gitarista. Pionir je neoklasične instrumentalne muzike na ovim prostorima. Prvi je iz nove generacije hard-rok gitarista iz Srbije koji je stao rame uz rame s najboljim američkim muzičarima tog stila na njihovoj teritoriji. Tokom svoje karijere objavio je četiri solo-albuma gitarske muzike gde se predstavio i kao kompozitor, producent i aranžer. Stilski, njegova muzika je mešavina uticaja klasične, rok i balkanske muzike. U protekloj deceniji, živeo je i radio u Severnoj Americi gde je izdavao za američki „Shrapnel Records“ . Dobitnik je nagrade „Zlatna značka“ Kulturno-prosvetne Zajednice Srbije za značajan dugogodišnji rad u oblasti kulture i umetnosti u dijaspori.
Da li se sećate svog prvog nastupa?
Sećam se, svakako, svojih početaka. Prvi nastup s gitarom je bio pred mojim odeljenjem u osnovnoj školi. Svirao sam instrumentalne obrade Bitlsa i hteo da impresioniram jednu devojčicu, što mi je i pošlo za rukom. Ja sam, inače, zbog Bitlsa i počeo da sviram gitaru. Prvi heroj mi je bio Džon Lenon. Kasnije, kad sam bio malo stariji, počeo sam s nastupima u klubovima u Beogradu kao član nekih drugih bendova od kojih je prvi nastup sa električnom gitarom bio na Mašincu 1987. godine. Kad sam kasnije oformio svoj bend „Fantasy“, imali smo 1989. godine prvi veliki debitantski nastup na Zaječarskoj gitarijadi na stadionu gde sam dobio ovacije… da bi uskoro usledila hala Pionir 1990. godine na Hitu 202. To je bio prvi veliki nastup u Beogradu. Sećam se da sam bio uzbuđen što sviram u istoj hali gde sam gledao koncerte nekih mojih heroja, npr. „Dire Straits“, „Iron Maiden“ itd. Sećam se odjeka gitare po tim zidovima, bilo je nestvarno. Nisam imao tremu. Imao sam Stratokaster oko vrata i svirao Paganinija publici. Bilo je sjajno. Sećam se da mi je posle tog nastupa prišao Đule Van Gog I čestitao – tako smo se i upoznali. To su stvari koje se svakako pamte.
Poslednji album „Electric Goddess” izdali ste 2013. godine za američki „Shrapnel Records“. Bubnjar Džeremy Kolson (Bili Ajdol i Stiv Vaj) bio je Vaš saradnik na tom albumu. Kako je došlo do te saradnje?
Džeremi i ja smo se prvi put upoznali u Los Anđelesu još 2002. godine. Dosta muzičara na toj sceni se poznaju, pa saradnje nisu začuđujuće. Kad sam radio poslednji album hteo sam baš dobrog bubnjara i moj producent je sugerisao nekoliko njih i odlučio sam se za Džeremija. On je sjajan i svira s najboljim rok gitaristom na planteti, Vajem, i ikonom pank-roka, Bilijem Ajdolom. Njegove deonice smo snimili u studiju Stiva Vaja u Kaliforniji. Ceo taj album je melodičniji i dinamičniji nego moja predhodna izdanja. Može se nabaviti i u Srbiji u nekim radnjama.
Tvoja muzika se godinama koristila za špice i reklame u mnogim TV-emisijama, kao i radio-emisijama prvog programa 202.
Da, moja muzika se kasnih 90-tih često koristila na nekim TV-programima i ne sećam se više tačno gde sve. Npr. nekoliko godina na “Pinku” kao odjavna špica u nekim emisijama ili kao podloga u reklamama… “Epitaph”, “Forever”. Naravno, nikad nisam dobio ni dinar kompenzacije za to. Kasnije je “Radio 202” koristio, i još uvek koristi moje kompozicije, što je jako lepo od njih. Baš sam nedavno čuo. Nekad se ljudi iznenade kad saznaju da su to moje stvari: “Sky Rider”, “Celtic Legends” itd. jer su retko kad najavljene. Ali eto, drago mi je da se moje stvari čuju u etru mog grada kao i pesma “Jednoj ženi”, Zlatka Manojlovića, čoveka od kog sam uzeo prve časove gitare nekad davno kao dete, i čija kompozicija je decenijama krasila talase noćnog programa “Radija Beograd”.
Dugo ste živeli u Severnoj Americi. Da li ste tamo nastupali i da li je došlo do neke značajne saradnje?
Više od decenije sam bio tamo. Snimao sam, nastupao, svirao, sarađivao s raznim kompanijama, proizvođačima instrumenata itd. Uvek sam želeo da budem solo-gitarista poput Satrianija i uzdržavao sam se ponuda za sviranje u bendovima. Uvek sam nastupao pod svojim imenom i nikad nisam krio poreklo. Jedina ponuda koju mi je žao sto sam odbio je da zamenim u UFO legendarnog Majkla Šenkera. Na to mesto je došao kolega iz Šrapnela, Vini Mur. Ko zna, možda u budućnosti ipak prihvatim neku novu ponudu koja se ne odbija… (smeh).
Kako se rađa ideja za kompoziciju? Na koji način stvarate i koliko je težak taj put od ideje do realizacije?
Kad je neko u svetu muzike dovoljno dugo, onda ideje često same dolaze i moramo tad biti blizu instrumenta da sve to odmah probamo i zabeležimo kad se spontano pojavi. Postoji i zanatski pristup. Počne se od neke generalne atmosfere kompozicije kakvu želimo da napravimo. Bitno je sve ideje prvo formulisati u glavi. Mašta ovde igra veliku ulogu. Traži se zatim ritam, tempo, sve do harmonija koje kanališu odrađene emocije. Melodije se doteruju… to je pitanje rada, vrlo slično vajaru koji usavršava skulpturu. Onda dolaze aranžmani koji umnogome definišu konačnu formu neke kompozicije. Snimanje je proces gde sve počinje iznova, jer iako je kompozicija gotova, treba je preneti na nosač zvuka, naći boje koje su adekvatne i sve to dobro interpretirati. Nije to lak posao nimalo. Sve to zahteva mnogo vremena, rada i pažnje.
Koja muzika je najviše imala uticaja na Vaše stvaralaštvo?
Teško je reći. Klasična, rok, etno… Ja sam počeo da sviram slušajući rok muziku. Moji prvi heroji su bili gitaristi poput Blekmura, Hendriksa i Noflera. Divio sam se kao klinac virtuoznom Špancu Paku De Lusiji, ali nisam uopšte razumeo šta i kako svira sve do mnogo kasnije, kad sam napredovao skidajući deonice Gerija Mura i Malmstina. Najuticajnija faza je bila ona kad su se sredinom ‘80-tih pojavili veliki virtuozi Majk Varnijevog Šrapnel rekordsa, kao Yngwie Malmsteen, Vinnie Moore, Paul Gilbert, Marty Friedman i drugi. Malo kasnije na sceni su se pojavili i genijalni Steve Vai i Joe Satriani. Bio je to tehnički i muzički visoki skok i skok u svakom smislu. To me je potom odvelo klasičnoj muzici koja je tehnički jako zahtevna, a harmonijski bogata, i koja mi je bila najveća inspiracija dugo vremena… posebno violinska dela Paganinija, Vivaldija, Baha, Mendelsona, Čajkovskog.
U današnje vreme umetnost je u priličnoj meri marginalizovana. Kako se snalazite u tim (ne)prilikama i koliko Vam to teško pada?
Pa, borim se i prilagođavam. Kod umetnika koji su potpuno u tome, ne postavlja se pitanje odustajanja pred teškoćama, jer potreba da se stvara i ljubav prema tome prevazilazi prepreke na jedan ili drugi način. Možda je današnje vreme malo previše površno ili materijano orijentisano i nije lako biti muzički idealista. Da, i muzička industrija je u previranju. Situacija je vrlo specifična, došlo je, kao što svi znamo, do nekih velikih promena u tehnologiji i komunikaciji kojih nikad ranije nije bilo. Pitanje interneta i besplatne dostupnosti muzike je dosta iskomplikovalo stvari. Ali realno, prava umetnost je retko u istoriji bila nagrađena ili plaćena adekvatno samo od strane prosečne publike, već ju je podržavala elita, plemstvo, sve dok se kasnije moderni preprodavci nisu dokopali dela mrtvih umetnika i počeli da prave biznis. I u XVIII i XIX veku umetnici su imali mecene, sponzore koji su ih finansirali… Gaudi, Šopen, Vivaldi. Franc List je, npr. ulazio isključivo u ljubavne veze s bogatim plemkinjama koje su ga finansirale. – Spoj lepog i korisnog (smeh). Neke je finansirala crkva. Zašto? Pa evo zašto… postoji potreba za održavanjem lepote u ovom svetu i životu. Ona oplemenjuje. Lepota umetnosti je duh čovečanstva. Kad ona umre, sve umire, i ljudi tonu u varvarstvo. I to su znali starogrčki filozofi. Na neki način, dužnost je onih koji imaju novac da pomognu one koji su sve vreme posvetili nečem nematerijalnom i uzvišenom. Izvinite, ali kako mislite da neko ko provede 8 sati dnevno sa instrumentom u mladosti, razvija maštu i kreativnost i stvara umetnička dela postane vešt u obrtanju profita poput nekog ćifte? Može li taj čovek postati lovator, bankar? Trgovac? Ne. On to ne ume, jer nije vičan laganju. On je postao istinski most između dva sveta mašte i realnosti. On je vitez, ratnik duha i lepote, i ako mu vladar ne da oklop i konja, on će brzo poginuti na bojnom polju bez obzira koliko vešt borac bio… figurative rečeno. U današnja vremena su opet potrebne mecene, nažalost. Da, čovek se može baviti i šundom, podilaziti većinskoj publici koja je nerazvijenog ukusa i koja je željna lake zabave, dati im šta žele, jer i ne razumeju nešto drugo. Može se svirati i koješta s ciljem da se uzmu pare. To je isto ok, ali tu nema istinske dubine i lepote.
Šta mislite o mogućnostima promocije novih muzičara internetom i kanalima kao „Youtube“?
Iluzija. Mislim da je „Youtube“ učinio vrlo lošu uslugu muzičarima. S jedne strane otvara mogućnost šire prezentacije, a s druge smanjuje mogućnost profita. Jednom kad muzički produkt počne da se nudi besplatno, a namenjen je sofisticiranijoj publici – stradaju izdavači. Oni su ti koji ulažu u turneje i promocije muzičara. Ako nema prodaju, a tim i novca za to, muzičareva prodaja opada i on mora da počne da se bavi nečim drugim i prestaje da stvara. Prosto. Evo, znate li nekog sjajnog novog gitaristu koji se pojavio u poslednjih 10 godina i proslavio preko Jutjuba, a da ga nije podržao neki već proslavljeni kolega ili jaka kompanija? Ne. Jutjub realno smanjuje šanse za uspeh i otežava talentima da se probiju i zarade novac. Evo zašto. Ranije su postojali izdavači koji su bili učeni, verzirani u muzici i mogli su poput filtera da razaznaju šta je dobro, a šta ne i to da promovišu kao neke bisere. Ja, npr. znam tačno kad je Hendriks ili Klepton nešto odsvirao dobro, ali značajan deo publike uopšte ne razlikuje dobro i loše sviranje, njima to sve zvuči isto ili kao Morzeova azbuka. I to je ok. I onda, kad uzmete Jutjub kao kanal promocije i postavite 10 bisera i zalijete ih tonom šodera, i postavite pred ljude koji i nisu stručnjaci, šta možete da očekujete? Pa ništa. Stagnaciju. Oni koji su najbliži mecenama i finansijerima, moći će i dalje da prave velike koncerte, a oni drugi neće. Mislim da bi Jutjub mogao biti koristan u budućnosti, ali pod nekim drugim pravilima.
Na kom instrumentu najviše volite da svirate?
Iskreno, omiljeni instrument mi je gitara, koju za mene pravi jedan graditelj gitara iz Srbije. Iz nekog razloga, najveću konekciju osećam sa tim instrumentom, verovatno jer je rađen po nekim mojim specifikacijama i ne postoji slična gitara nigde drugde sa takvom energijom. Ima nečeg posebnog u njoj. Gledaću da taj instrument, kad ugleda svetlost dana u finalnij verziji, bude i prezentovan javnosti kasnije, a možda i dostupan drugima po specijalnoj narudžbini. Imao sam mnogo sjajnih gitara u životu koje su mi bile drage, npr. beli Strat i naravno, neke od mojih ESP gitara, čiji sam endorser.
U petak, 18. novembra nastupali ste u “Metropolisu”. Recite nam nešto više o tom događaju.
To je bila neka vrsta mog promotivno povratničkog nastupa. Ja nisam svirao u Beogradu od 2004.godine. “Metropolis” se nalazi na mestu nekadašnjeg PGP-a, gde smo svi kupovali prve ploče i bilo mi je veliko zadovoljstvo da sad nastupim baš tamo, gde je na neki način i sve počelo. To je bio moj sentimentalni izbor. Poslednjih godina mnogo sviram akustičnu gitaru, pod nekim španskim uticajima i rešio sam da prearanžiram svoje električne kompozicije u akustične verzije. Meni to zvuči uzbudljivo i prefinjeno. Mislim da bolje sviram na akustičnoj nego električnoj gitari. Nastup u “Metropolisu” je odlično prošao i možda ga ponovimo u budućnosti. Svirao sam u duo-formi s Nebojšom Mitrovićem na pratećoj gitari. Imao sam i specijalnog gosta, mladog gitaristu Džonija Rankovića. Treba uvek podržati sledeću generaciju koja dolazi.
Koji su Vam omiljeni domaći, a koji strani gitaristi?
Ima ih mnogo. Ingvej Malmstin je bio heroj moje mladosti, ali ga manje slušam ovih dana, u korist Ulija Džona Rota ili Ala Dimeole. Čovek prema kom imam zaista neki poseban odnos poštovaoca je Mark Nofler. Od malena me je fascnirala njegova poetičnost u sviranju. Impresionira me španski flamenko gitarista Visente Amigo. Majk Stern je fenomalan u tom nekom džez fjužn maniru. Od domaćih gitarista – kontrola i autoritet Vlatka Stefanovskog su uvek bili impresivni. Evo, igrom slučaja, sreo sam ga nekoliko puta u poslednjih godinu dana i kad sam ga poslednji put video, rekao mi je da sluša moj poslednji album u svojim kolima dok je na putu. To je zaista veliki kompliment od velikog virtuoza. Točak je riznica znanja, naravno, i naravno, pravi umetnik, kao i sjajni Zlatko Manojlović, čiji metal projekat Gordi i danas zvuči sjajno. Mogu da se pohvalim da sam postao drugar sa legendarnim Zeletom Lipovačom, kog sam uvek jako cenio u mladosti i s kojim često odem na piće kad je u Beogradu. Voleo bih da s nekima od njih i zasviram, možda iduće godine na nekom koncertu.
Ako biste išli na neko pusto ostrvo i mogli sa sobom da ponesete samo jedan album, šta bi to bilo?
„Tubular Bells 2“ – Majka Oldfilda. On je primer istinskog umetnika koji je našao savršenu kombinaciju kvalitetnog i komercijalnog. Fenomenalan kompozitor i izvrstan multi- instrumentalista. Njegova muzika je nešto vanvremensko.
Slušate li domaću rok scenu? Šta Vam se dopada od novih bendova?
Da, pratim koliko mogu. Poštujem sve muzičare koji iskreno i dobro rade svoj posao, od Partibrejkersa do Zorana Starčevića. Obradovalo me je da je moj drugar i kolega Bane Jelić ove godine objavio novi album. Drago mi je da Ana Popović ponovo svira ovde povremeno. Mislim da je previše fokusa kod nas na neku andergraund scenu i da nam fale pravi mejnstrim rok ili metal bendovi koji bi bili antiteza nekom komercijalnom prepevu grčkog melosa koji se kod nas sluša. Hevi-metal je neopravdano zapostavljen. Čuo sam skoro novi metal bend “Void Inn” sa pevačicom Jelenom Vujanović, koji zvuči jako dobro, a ima ih još. Potrebno je svim tim ljudima dati malo više medijskog prostora i siguran sam da finansijski uspeh ne bi izostao. Mi kao društvo ne pokušavamo da naše muzičare plasiramo u inostranstvu, da im pomognemo u tome, a oni su svakako i naši kulturni predstavnici. Mislim da bi ljudi iz nekih ministarstava trebalo malo da se pozabave time.
Na čemu trenutno radite i kakvi su Vaši profesionalni planovi?
Radim na više frontova. Pripremam nov akustični material kao i električni, koji ću snimiti iduće godine. Radim dosta na muzici i tehnici ponovo, posle dugo vremena i želim da podignem svoje sviranje na jedan nov nivo. Sticajem nekih privatnih okolnosti, biću u Srbiji bar još godinu dana i gledaću da sviram što više. Mislim da je potrebno da se zvuk moje gitare baš sad ponovo čuje na ovom podneblju. Ipak, stranci imaju tamo i Satrianija i Malmstina… i ja sam tamo jedan od mnogih, a ovde sam jedinstven – a ja sam uvek želeo da budem novi Stefanovski ili Točak, i to mi je bio i motiv na početku. Ko će da se bori za čist virtuozni gitarski zvuk, ako ne idealistički neoklasični hipik kao ja? Radim i na ideji jednog projekta nalik Satrianijevom G3 sa još par poznatih domaćih gitarista i cilj je da odsviramo nekoliko koncerata po velikim gradovima u Srbiji i regionu i popularizujemo ideju dobre gitarske svirke. Želim da ponovo sviram svojoj publici u svojoj zemlji i to mi je veliko zadovoljstvo. Nadam se da ćemo se videti na svim domaćim Rock festivalima iduće godine.
Šta biste poručili čitaocima portala “Pokazivač”?
Da podržavaju muziku i umetnike koje cene i vole. Da idu na koncerte, da kupuju nosače zvuka. Opstanak muzike kao i umetnika koji je stvaraju zavisi od podrške onih koji je vole. Ne budite lenji i apatični, idite i poslušajte svoje omiljene izvođače kad dođu da sviraju u vašem gradu. Vama će biti lepo, a njima će to mnogo značiti. Nikad ne znate kad je nešto možda poslednji put.
