“Umetnost pere od duše prašinu svakodnevnog života“ – Pablo Picasso
Dragan Jakovljević, profesor univerziteta, književnik i novinar, rođen je u Кragujevcu, a već dve i po decenije živi i stvara u Budimpešti. Na Smeru za srpski jezik i književnost Filozofskog fakulteta Univerziteta „Etveš Lorand“ u Budimpešti predaje grupu predmeta iz oblasti istorije srpske književnosti i nacionalne kulture. Profesor je i mentor i na Doktorskoj školi ovog univerziteta.
U mađarskoj prestonici već godinama uređuje „Srpske nedeljne novine“ – zvanično pisano glasilo srpske nacionalne manjine u ovoj zemlji.
Dragane, do sada ste objavili trinaest knjiga u kojima, već decenijama, uživaju čitaoci, ljubitelji pisane reči. Prva vrata za ulazak u književni svet bila je zbirka poezije ”Gost”. Kako je, zapravo, sve počelo? Šta se dešavalo kada ste odškrinuli ta vrata?
– U pravu ste. U književnost sam sleteo nošen krilima stihova, još za studentskih dana, dok sam povremeno sarađivao sa univerzitetskim listom „Pogledi“, mnogo pre nego što je on postao političko glasilo. Moji prvi pesnički pokušaji objavljeni su u tom listu, a kasnije su sledili književni časopisi, pre sveh „Koraci“. Početkom devedesetih godina u mom rodnom gradu je aktivno delovala Književna omladina Kragujevca, čiji sam sekretar jedno vreme bio. Svi smo tada imali između 20 i 30 godina i povezivala nas je ljubav prema književnosti, a većina nas je i pisala. Osim toga, organizovali smo književne programe za širu javnost, sa gostima, među kojima su bili naši najpoznatiji pisci i kritičari.
Zbirka pesama „Gost“, koju ste spomenuli, bila je moja prva i, nažalost, poslednja knjiga objavljena u Srbiji. Sve ostale ugledale su svetlost dana u Mađarskoj, gde sam se sredinom devedesetih godina preselio, vođen novinarskom profesijom. Bilo je to najpre privremeno, ali se onda ispostavilo da je će moj boravak u ovoj zemlji potrajati decenijama.
Sve moje knjige bile su dostupne i čitaocima u Srbiji, ali više putem podele primeraka na promocijama i u bibliotekama, nego u knjižarama, jer sam već posle treće objavljene knjige shvatio da mi koji nismo u središtu književih tokova u Srbiji, uključujući i distribuciju knjiga, nemamo nikakve šanse, u poređenju sa onima koji se na licu mesta grčevito bore za svaki prodati primerak i za svako mesto na polici ili u knjižarskom izlogu. Ja u takve borbe nisam stupao jer, hvala Bogu, od prodaje svojih knjiga nikada nisam živeo, pošto imam svoju profesiju i dva paralelna radna mesta. To me, štaviše, čini znatno rasterećenijim u stvaralačkom smislu, jer, za razliku od pisaca koji žive od prodaje knjiga, ja ne moram da se udvaram ni publici, ni izdavačima, ni distributerima. Može li biti većeg olakšanja za jednog pisca?
Vaš književni put dalje nastavlja sa prozom, romanima, esejima, satiričnim zapisima, pripovetkama… To putovanje je bilo zaista bogato, s obzirom na raznovrsnost i lepotu stanica na koje ste izlazili, istraživali, pisali. Koliko je, možda, bio izazov pisati i obresti se u različitim žanrovima u književnosti?
– Izazov je zaista veliki, ali drugačije ne bih mogao. Tokom ovih četvrt veka, koliko kontinuirano pišem i objavljujem, naizmenično su se smenjivali žanrovi, ne mojom svesnom namerom. Imam utisak da sam time nesvesno želeo da izbegnem možda neka ponavljanja, koja su kod pisaca često prisutna, ukoliku nižu roman za romanom ili zbirku za zbirkom, kada je reč o poeziji. Meni je to naizmenično smenjivanje različitih žanrova došlo kao svojevrsno mentalno osveženje i stvaralački podsticaj. Uvek san težio nečemu novom, čemu do tada nisam bio povećen, kako u tematskom, tako u žanrovskom smislu i ta vrsta istraživanja me je nosila.
Veoma je opasno ako, poneti uspehom jednog dela, krenete u stvaranje novog dok mentalno još ne izađete iz prethodnog. Ja zaista živim sa junacima svojih proznih dela, bilo da je reč o romanima ili o pričama i uvek mi je potrebno duže vreme kako bih ponovo postao samo Dragan Jakovljević. Pretpostavljam da se slično osećaju i glumci, koji moraju da se u velikoj meri poistovete sa likom koji igraju na sceni, jer je u suprotnom gluma neuverljiva. Pošto su umetnici po pravilu hipersenzibilne osobe, siguran sam da nikome od nas nije lako da odmah postane neko drugi, bilo kada ulazi u lik koji glumi ili o njemu piše, bilo kada ga na kraju napušta. To je obično proces, koji traje kraće ili duže vreme. Zato mi je posle svakog proznog dela bilo potrebno prepuštanje poeziji ili esejima, i obrnuto.
Kroz sve ono što radite i čime se bavite, jasno je da to činite i u želji da učite ljude, prvenstveno mlade, da vole književnost i umetnost. I to radite tako neprimetno, šarmantno. Kako to izgleda iz Vaše perspektive?
– Verujem da svako ko piše, to čini u nameri da oplemeni ovaj svet nekim svojim saznanjima, iskustvima ili porukama. Često čujemo od pisaca i novinara kako je pisanje njihova potreba i ja im verujem. Svako od nas na ovoj planeti ima svoj zadatak. Tako je i u biljnom i životinjskom svetu, pa i kod ljudi. Toga najčešće postajemo svesni tek u zrelijem dobu svog života, kada počnemo da podvlačimo takozvane „crte“, ispod svega što smo do tada činili. I tako stižemo do trenutka kada shvatimo da nas je nešto sve vreme vodilo u određenom pravcu i da je ono to smo u toj oblasti postigli, zapravo bila uloga koja nam je još na početku bila dodeljena.
Ponekad, nažalost, za tu svoju misiju imamo najmanje vremena, jer nas život primorava da, u borbi za egzistenciju, radimo poslove koji nas ne zanimaju previše, ali od kojih se živi. To je kod pisaca čest problem, pa moraju da „kradu“ vreme kako bi ostvarili ono što im je zapravo primarna uloga.
Naravno da sam i ja te svoje „edukativne“ uloge postao svestan tek u poslednje vreme. Mislim da je ona proizašla iz, takođe nesvesne, potrebe da kroz pisanje osetim njegovu isceliteljsku moć, najpre za sebe, a zatim i za sve one koji vole i imaju potrebu da čitaju. Kada se iz sadašnje perspektive osvrnem na svoje knjige, shvatam da iz svih izviruje takva moja podsvesno nastojanje. Možda je to najočiglednije u zapisima u knjizi poetske proze „Šapat vremena“, ali mi se čini da je i u drugim mojim delima prisutna ta edukativna dimenzija, koja ukazuje na moguće puteve do isceljenja, nas kao pojedinaca, a time i čovečanstva.
Rođeni ste u Kragujevcu, a živite i radite u Budimpešti. Koliko rodnog grada a koliko grada u kom radite i stvarate ima u Vašim knjigama?
– Mislim da je taj odnos ujednačen, s tim što, kada je reč o Srbiji, u mojim delima manje figurira moj rodni grad, a više naše podneblje generalno. U nekim mojim pričama, pesmama i romanima, glavni lik je Pešta, sa svim svojim čudima, i svetlim i tamnim, ali se u njenom društvu uvek nađu i motivi iz podneblja u kom sam rođen i odrastao.
Profesor ste na Filozofskom fakultetu Univerziteta „Etveš Lorand“ u Budimpešti. Šta je, po Vama, najvažnije da se prenese studentima, posebno našoj deci koja žive daleko od zemlje svojih predaka?
– Tačno je da među studentima srpskog jezika i književnosti na našem univerzitetu ima i onih koji pripadaju srpskoj zajednici, ali je mnogo više Mađara. Neki su potomci doseljenika iz Vojvodine, a neki su i sami rođeni u tom delu Srbije. Ima, takođe, u ne malom broju, i Mađara iz Mađarske, koji nemaju nikakvih porodičnih veza sa Srbijom, niti su ranije znali srpski jezik. Ali, bez obzira na nacionalnost i na nivo znanja srpskog jezika sa kojim su došli, kod gotovo svih je primetno prihvatanje nastojanja, kako mog, tako i mojih kolega, da zavole naš jezik, književnost i kulturu. Ako to postignemo, onda je učenje proces koji se gotovo neosetno, uspešno privede kraju.
Ovenčani ste mnogim nagradama, Pored ostalog, dvostruki ste uzastopni dobitnik pesničke nagrade „Zlatni Orfej“ (Frankfurt – 2012, 2013), Velike povelje Udruženja književnika Srbije, Zlatne značke Кulturno-prosvetne zajednice Srbije, Povelje Odbora za dijasporu Narodne skupštine Republike Srbije, Vidovdanske povelje Matice iseljenika i Srba u regionu, nagrade „Dragiša Кašiković“ i drugih. Ono što je svakako važno za pomenuti je i to, da ste uvršteni u gimnazijske udžbenike književnosti u Mađarskoj.
– Zaista je prija saznanje da se nekim ljudima dopada ono što radite, ne samo kao stvaralac, već i na društvenom planu i kada vas potom predlože za nagrade, a pod priznanjem podrazumevam i uvršćenost u pojedine udžbenike. Veoma sam zahvalan onima koji su me predlagali za takva priznanja, a naravno, i onima koji su mi učinili čast da ih dobijem.
Dugo godina uređujete Srpske nedeljne novine u Mađarskoj. O kakvom listu je zapravo reč, čime sa bavi, šta prati, o čemu piše?
– Reč je o informativnom listu srpske nacionalne manjine u Mađarskoj, koji izlazi već decenijama i koji neguje tradiciju srpskog novinskog izdavaštva, dugu gotovo dva veka u ovoj zemlji. Nastavljamo ono što je Teodor Pavlović započeo u Pešti početkom 19. veka, kada je pokrenuo i izdavao „Serbske narodne novine“. Posebno smo počastvovani činjenicom da smo jedino srpsko glasilo u rasejanju koje je pre nekoliko godina nagrađeno Velikom poveljom Udruženja kjiževnika Srbije, za objektivno i pravovremeno informisanje i negovanje veza sa matičnom zemljom. To je našoj malobrojnoj redakciji, koja priprema i štampano i elektrosko izdanje lista (WWW.SNNOVINE.COM), na dnevnom novou, zaista velika podrška.
Moram, međutim, isto tako da spomenem i činjenicu da nam naš nedavni jubilej – 30. godina kontinuiranog izlaženja jedinog srpskog lista u Mađarskoj, nije zvanično čestitao niko, ni iz matične zemlje, niti iz Mađarske.
Na popularnom internet portalu B92, autor ste bloga koji je do sada posetilo više miliona čitalaca. Koliko je danas nužno biti zastupljen u elektronskim medijima, portalima i društvenim mrežama? Da li je to jedan od načina da dođemo, brže i lakše do čitalaca, pogotovo mlađih?
– Takve kanale komunikacije sa čitaocima smatram veoma važnim iz najmanje dva razloga. Prvo, zato što su srpski pisci iz rasejanja gotovo potpuno odstranjeni na kulturne scene matične zemlje, uključujući i knjižare. Ne mislim da se to radi namerno, već da je u pitanju naš tradicionalni spski nemar. Naime, u Srbiji ne postoji praksa organizovanog negovanja i razvijanja kontakata sa piscima, i uopšte umetnicima koji žive izvan matice, kao ni tradicija predstavljanja njihovog stvaralaštva. Kada se to i dogodi, reč je uglavnom o našim inicijativama, uz posredovanje naših kolega pisaca iz Srbije, po privatnim linijama. U Mađarskoj je to sasvim drugačije, pa mi se čini da su, na primer, mađarski pisci iz susednih zemalja u Budimpešti čak i zastupljeniji od onih iz Mađarske, što svakako ima i određene političke signale.
Drugi razlog je vezan za pravu revoluciju u svetu medija, komunikacija i izdavaštva, čiji smo svedoci. U eri ekspanzije eletrkronskih medija, a ponajviše interneta, knjige i novine se sve ređe kupuju i čitaju, pa piscima ne preostaje ništa drugo nego da se prilagode novonastalim uslovima i svoje stvaralaštvo prezentuju putem globalne internet mreže. Mislim da materijalno nismo ništa izgubili time, jer je poznato da niko od nas iz rasejanja ni do sada nije živeo, niti imao neku posebnu korist od prodaje knjiga.
Ono što je novo za naše i Vaše čitaoce je to, da uskoro izlazi i Vaša nova knjiga. Imali smo tu čast da ekskluzivno dobijemo tu informaciju. Smemo li da otkrijemo šta to očekuje čitalačku publiku?
– Naravno, zadovljstvo mi je da sa vama podelim vest da ovih dana očekujem da iz štampe izađe moja knjiga priča „Muzička kutija“, čiji je izdavač Kulturni i medijski centar „Srpski venac“ iz Budimpešte. Reč je o dvadesеt novih priča, koje su nastale u poslednje dve godine. Trudio sam se da naizgled obične životne priče svojih junaka, i situacije koje im život donosi, predstavim na neobičan način i da time podjednakim intenzitetom držim pažnju čitalaca, od prve do poslednje stranice. Neki od onih koji su čitali moje priče na internetu, rekli su mi da su imali isećaj da i sami postaju njjihovi akteri i da zajedno sa mojim junacima kreću u avanturu traženja odgovora na pitanja која se u knjizi otvaraju i puteva za razrešenje mnogih dilema, tako bliskih svakome od nas. Izdavač knjige je u svojoj preporuci istakao da se čitaocima nudi mogućnost da njen sadržaj prihvate na različite načine. Posebno mi je bilo zanimljivo očekivanje da će, kako je u preporuci napisano, svaka generacija ovo delo otkrivati drugačije, jer u rukama imaju svojevrsno ogledalo u kojem, svako ko to želi, može da prepozna i deo sopstvene duše.
Da li možemo očekivati promocje Vaše nove knjige u Srbiji i našem regionu?
– Pred svako pojavljivanje nove knjige, pitanja autorovih prijatelja i potencijalnih čitalaca su ista ili slična, a svode se na interesovanja o mogućim promocijama u Srbiji. Tokom proteklih godina moji odgovori na takva pitanja su uvek bili potvrdni. Naravno, i tada sam unapred znao da takva obećanja i zadovoljstvo susreta sa čitaocima imaju i svoju cenu. Nju sam, nošen ushićenjem koje se uvek javi pri pomisli da ćemo se ponovo sresti i razgovarati, uvek bio spreman da platim.
To zadovoljstvo plaćao sam najpre rizičnim poduhvatima švercovanja sopstvenih knjiga preko granice, jer mi, srpski pisci iz rasejanja, interesujemo izdavače i knjižare u Srbiji samo kada možemo da učinimo nešto za njih u zemljama iz kojih dolazimo, što znači da saradnju sa nama vide kao jednosmerni proces. Trebalo je zatim organizovati i platiti prevoz do mesta gostovanja, pronaći smeštaja i platiti isti. Na kraju bi obično sledilo poklanjanje publici i domaćinima donetih knjiga, a ja sam ih prodavao samo u dva slučaja, na insistiranje domaćina) Naravno, sve to podrazumeva i barem 3-4 dana odsustvovanja s posla od kog se živi.
Čast veoma retkim izuzecima, ali, za nedovoljno upućene, ovo je cena koju obično plaćamo kako bismo publici u matičnoj zemlji predstavili rezultate svog književnog rada. O tome zašto nas nema u izlozima, a ni na rafovima beogradskih knjižara, govorio sam i pisao mnogo puta, pa bih sada rado izbegao latentnu opasnost da samom sebi postanem dosadan.
Sve ovo ne govorim da bih čitaocima dao do znanja da se više nećemo sretati na književnim večerima i razgovarati o nama zanimljivim temama, već kako bih predočio ono što nisam u mogućnosti da u par rečenica kažem, kada me pitaju hoćemo li uskoro promovisati novu knjigu. Neposrednih druženja će svakako i dalje biti, ali iskreno, s obzirom na sve spomenuto, mislim da će do mojih redova, kao i do stvaralaštva mojih ostalih kolega iz rasejanja, čitaoci sve češće dolaziti prilikom nekih drugačijih susreta, zatim na rafovima biblioteka i na našim internet stranicama. Takvo je, valjda, vreme.
Dragane, izuzetna čast i zadovoljstvo je bilo voditi ovaj nadasve dušekoristan razgovor. Tako uvek nazovem razgovor posle kojeg se osećam duhovno bogatije. Posle kojeg dosta naučim, spoznam i otkrijem. Svako ste neko vredan pomena, vredan pažnje i divljenja. Hvala Vam na ovom ragovoru, zaista. Ekipa portala POKAZIVAČ želi Vam mnogo sreće u životu i radu! Svako dobro!
– Hvala najlepše na mogućnosti da se preko Vašeg veoma zanimljivog i sadržajnog portala obratim čitaocima. Mislim da su aktivnosti kojima se na ovaj način bavite veoma značajne za naše prostore, jer dolazi vreme kada se ponovo, kao i pre više vekova, nazire jedan novi pokret prosvetiteljstva. Vreme je drugačije, ali su ciljevi takve borbe isti kao i u vreme Dositeja Obradovića. Pri tom imam u vidu pogubne posledice nekulture i primitivizma koji nam se putem medija svakodnevno plasiraju kao preporučljivi životni obrasci. Želim vam mnogo uspeha u borbi da upravo delovanjem u suprotnom pravcu, zaustavite takve procese.
Autor intervjua: Neda Gavrić
