Prošlo je već mesec dana otkako se Ratomir vratio kući. Mesec dana otkako je izručen umotan zavojima i na štakama , onako neokupan i neobrijan, još uvek crn od ratišta i oslobođen svih nadanja u ruke porodice koja ga je željno isčekivala. Mesec dana otkako je lekar večito slinavog nosa i razrokih očiju, zastao ispred njegovog bolničkog kreveta u toj opštoj gunguli od bolnice, i objasnio mu da mu je sada dobro, vrlo dobro, da se kao i svi mladi ljudi oporavlja brzinom munje, i da može da ide kući. Sigurno može da ide kući. On to svakako i želi. Ovde u bolnici više nema mesta, nema kreveta, fale zavoji i lekovi, a u kućnoj nezi će mu biti znatno bolje. Mnogo bolje. Još će i protrčati – šalio se lekar, dok je čupkao svoju zaraslu bradicu. Tako je Ratomir predat roditeljima i supruzi, još uvek neizlečen i nimalo jači od novorođenčeda. Jedan krevet je zamenio drugi. Jednu sobu druga, svakako prijemčivija i lakša za prilagođavalje, ali opet soba okružena belim zidovima. Soba ovekovečena nevidljivim ogradama nesrazmene veličine. Soba strašna u svojoj nameni, da ga podeli od sveta kao međa. Da ga ukrade od samog sebe kao užasni pokazatelj njegovog sećanja, i svih onih zbivanja koje nije mogao, nije hteo da pojmi. Onih klica sopstvenih misli, koje je uporno, neumoljivo uporno bacao unazad. Onih koje je udaljavao iz dana u dan, bez obzira na snagu i brzinu kojom su se vraćale. Sve te misli, koje nije želeo da poseduje.One koje su mi govorile ono šta nje želeo da čuje, nije hteo da zna. Slike koje su ga progonile u snovima, i prikazi koji su mu se rugali na javi. Nasmejani lik njegovog druga Marka kako hoda, naprosto hoda po blatnjavoj zemlji natopljenoj kišom. Po toj mirisnoj zemlji koja ničim nije odavala, prokleta, da u svojoj srži krije one iste mine, koje će Marka nepuni minut kasnije odneti pod zvezde. Da će poleteti začuđen iznenadnim preokretom svoje sudbine u tom tresku koji niko od njih nije očekovao. Ratomir ga je gledao kako leti, gledao ga je kako pada u ostacima svog zemaljskog postojanja, a da nije mogao da učini ama baš ništa. Proganjali su ga delovi Markovog tela, govorili mu da ih nije sve sakupio, u tim crnim noćima kada je upijao prazan zid i kada je taj isti zid imao neki magijski uticaj na njegovu svest. Gledao ga je, Ratomir, onako neispavan i povređen, noćima i noćima. Buljio je u njega dok su ga oči bolele u polutami, a zenice mu se širile i sužavale kao sužnju najačih opijata.Udisao je taj zid, ka kome je okrenut ležao danima i danima. Nedeljama i nedeljama. Mesecima. A zid je što ga je više gledao, počinjao nekom svojom nevidljivom voljom da nestaje, i da se pretvara u slike svih sahranjenih i izgubljenih. Svih ratom odnešenih života. Onih koje je kao Marka znao i voleo. Kao lik njegovog druga Slavena za koga nikad nisu saznali što mu se desilo, onog Slavena što se nije znalo je li živ ili mrtav, nestalog Slavena, izgubljenog u ovom limbu od života u kome su svi samo prolaznici. Nesvesni prolaznici sopstvenog jada i bede, one bede gladne tuđih života i željne krvi. Bujice krvi, koja kaplje isceđena iz svežih leševa i razdire poput kiseline tlo koje je upija, željno ma kakve tečnosti. Slavenova glava utisnuta u tu neopipljivu bedu, sa iskolačenim očima i puna nekih čudnih nesrazmernih brazdi. Ogromnih brazdi kroz koje teku reke, nadvijaju se planine i vide granice koje se silnim, oštrim kljunovima gavrana, zabijaju kao kolac sve dublje i dublje u krv. Slavenova glava, koja eto samo visi, okreće se na mestu onog pređašnjeg belog zida, i pišti, jauče, uvija se u nekom neobjašnjivom grču
– Traži me prijatelju, traži me – zahtevaju te oči crvene od oranja, iz kojih se cedi krv
– Traži me Ratomire, živ sam. Vidiš da sam živ. Gledam u tebe, prijatelju. Upijam te i zovem, da ustaneš iz tog kreveta, uzmeš štaku pod ruku i kreneš da me tražiš. Živ sam, Ratomire, moram da budem živ. Imam, vidiš, isto kao i ti usta. Imam nos, oči, obrve i ove brazde koje mi se šire po glavi. Pužu, đavo ih odneo. Rezbare me proklete. Vidiš kako ocrtavaju daljinu svakog puta koji smo prošli peške. Vidiš kako mi se rugaju dušmani i bodu mi do krvi one njihove netačne međe, i dele, dele, dele… Sve su podelili prijatelju. Nađi me Ratomire, tako ti boga. Vidiš da sam živ. Imam glavu, nije još istrunula, nisu je još pojele ptice, Ratomire, prijatelju. Nisu je raskomadale svojim kljunovima. Cela mi je glava. Vidi kako se okreće. Vrti se kao čigra, prijatelju. Cela. Živa. Samo ne znam gde mi je telo. Idi Ratomire da ga tražiš, evo ponesi ovu moju glavu, pa ih spoji, zakači ti to, Ratomire. Ja bih isto za tebe učinio.
Slavenova glava, bez Slavena, živog i mrtvog Slavena, koja stoji u zidu. Samo što zida više i nema. Iščezao je. Tu je samo ta glava sa brazdama, koja govori isto kao Slaven, samo što nije Slaven, nema ništa od Slavena osim lika, tog pocepanog i brazdama ovekovečenog lika. Nije Slaven bio takav. Zasigurno nije. Ne bi mu Slaven tražio ta ide ovako ćopav i zavijen kao mumija kralja Tutankamona, nazad na ratište izrovano leševima. Na to crno ratište koje se hrani krvlju, bratskom krvlju, i upija gladno nove, iznova nove obroke. Ne bi mu Slaven tražio da ide nazad u tu pustoš, to samo dno živog blata, to đubrište tek stvorenih izvitoperenih umova, i krikova koji se protežu dugo u noć. Ta Slaven, živ ili mrtav dobro zna kako je on jedva izvukao živu glavu od tog krda vampira koji jedu samo džigericu rođenog brata, koji piju samo onu istu krv koja im uzvrela kulja žilama, i kao takav ga ne bi terao da ide. Ne, svakako ga ne bi terao da ide nazad u taj jad.
– Ne mogu da te tražim, Slavene. Oprosti, prijatelju, ali ne mogu. Ne idem ja nazad u tu besmislenu i bezrazložnu klanicu. Neću svoju krv da kušam, Slavene. Neću da jedem svoje meso, onako pomahnitao od gladi. Oprosti mi Slavene, ako možeš, ali ja ne znam ni da li si živ. Pa ja vidim samo tvoju glavu, prijatelju. Samo glavu, i to ispisanu brazdama. Neću ja zbog te glave da se žrtvujem. Dobio sam svoje spasenje, neću brate, da ga izgubim. Neću Slavene, i ne mogu, a ti praštaj ako možeš.
Razumeće Slaven. Živ bi ga razumeo. Rasli su zajedno kao braća, vrata do vrata, igrali su se kao deca, i kum mu je bio na svadbi. Razumeo bi ga živ, razumeće ga i mrtav. Razumeće, da on ne može po drugi put da gubi Jelenu, ne sad kad ju je ponovo našao u toj smrdljivoj bolesničkoj sobi u kojoj je pristala da mu se vrati, da pokušaju iznova. Ne sme Jelena da zna kako se pije rođena krv. Ne sme da vidi Slavenovu glavu na mestu belog zida, da se vrti, vrti u hiljadama krugova, sve onako bez reda. Tu glavu ispisanu brazdama što krvare, glavu koja uporno ječi i pišti. Traži Ratomiru, da nađe Slavena.
– Pa nisi ti spasen, prijatelju. Nećeš ti, kao ni ja nikad biti sasvim živ, Ratomire budalo. I ti si pio krv, samo se ne sećaš druže, taj metak u glavi ti je poremetio sećanje. Pio si Ratomire, svi smo. Ne valja ti da se odričeš. Kriješ se od sebe, kukavice. Idi bolje traži me, živog ili mrtvog , Ratomire. Idi traži, beži nazad dok još možeš. Dok još nisi i Jeleninu krv ispio. Dok je kao vampir ne proždereš, prijatelju. Nisi ti imun na krv. Misliš da jesi, ali nisi. Jednom si kušao, Ratomire, nema ti povratka.
– Nisi ti Slaven, čudovište. Nisi Slaven. Nisi. Ti si samo neka glava, što liči na njegovu. Glava, prokleta glava što mene ovako slabog kuša jače od đavola. Ne bi Slaven ni sanjao da povredim Jelenu. Ne bi mu ni u najcrnjim snovima došlo, da njoj, mojoj Jeleni nešto učinim. Ti, čudovište, kažeš da sam pio krv. Nisam je ni okusio, niti ću. Idi monstrume, nestani. Ne pravi se da si Slaven. Znam da nisi. Odlazi.
– Samo se ti samom sebi pravdaj Ratomire. Ne veruješ mi. Dobro. Odlično. Nemoj. Verovaćeš kad se probudiš jednog dana nad mrtvim Jeleninim telom. Kad vidiš kako si unakazio tu njenu lepotu, što si je pred svima nama u gluvim i ledenim noćima veličao. Neće je više biti, Ratomire. Nestaće, a krivac ćeš da budeš baš ti. I to ti na tim štakama, na kojim se klatš gore od rode sa tim tvojim budnim očima sovuljage. Još bolje. Nisi ti Ratomire, nikad zaslužio takvu ženu. Nisi, a sada ćeš da je izgubiš. Vratiće se ravnoteža na svoje mesto, jer što je tebe izabrala nije nikad bilo jasno ama baš nikom. Zapamti šta sam ti rekao, prijatelju. Izgubićeš je.
Nestala glava. Divno. Bar da je ne sluša onako prokletu. Nije to Slaven. Ne sme biti da je to Slaven. Ni živ ni mrtav on to ne bi rekao. Krivi su ti užasni beli zidovi, što se menjaju u razna, užasna obličja. Ti zidovi , što su nasuprot njegovog kreveta i kruže sobu, zbijaju je. Ne daju joj da diše. Kakva glupost. On da ubije Jelenu. Pa on je onako izranjavljen i umotan zavojima, bio presrećan kada je čuo da mu se ona vraća. Ona, njegova žena koja mu je mnogo oprostila. Zbog nje on je nov čovek. Zbog nje on ne bi pio krv nikada. Zbog nje je nije ni pio. Laže ta izbrazdana Slavenova glava, nije on nikad učinio tako nešto. I da je hteo, ne bi stigao. Na početku ga je metak pogodio. Na početku mu se zabio u glavu, prošao kroz slepoočnice i stao. Nije on ni mogao da je hteo, a nije. Nije, zbog Jelene. Jelene sa njenom čistom, neokaljanom dušom, ne crvljivom kao što je njegova. Laže Slaven, laže. Nije to on. To je samo glava, neka glava, ocrtana brazdama koje krvare, glava što samo liči na Slavena. Samo liči. Na tom belom zidu sve liči, sve asocira jedno na drugo. Sve glave, koje se pojavljuju su potpuno iste, lažljive. Te monstruozne glave pređašnjih prijatelja. Kad ozdravi moraće da prefarba zid. Da ga okreči u neku drugu boju, neku suprotnost toj odvratnoj, crvljivoj kao paučina beloj boji. Toj boji koja proždire zid i stvara iznova i iznova glave, tuđe glave bez tela. Lažljive glave prepune brazda i strašnih, skoro nebuloznih priča. Ne bi on nikad ništa nažao učinio Jeleni. Svašta, pa on Jelenu neprikosnoveno voli. Više od svega je voli. I nikakva glava ga neće uveriti u obrnuto. Ni jedna glava na tom prokletom belom zidu. Tom, koji nestaje malo po malo, iz noći u noć. Na kom se evo sada vide konture Marka, pre nego što je bio raznet. Obrisi Markovog tela, deo po deo, spojeni u celinu. Lepo ih sada sve vidi, ruke, noge, torzo.Vidi čak i kako su mu se iscepale pantalone na levom kolenu i svaki delić blata, tog strašnog blata pomešanog sa minama na Markovoj zakopčanoj jakni. Telo, samo telo. Glava mu se još nije pojavila. Glavu ni ne želi da mu vidi. Otkud on zna da i Markova glava neće pričati slične morbidne besmislice kao i Slavenova. Kao i ostale. Lažljive glave. Ne, on ne želi da ih vidi. Mora da okreči taj zid. Što pre. Pre Markove glave po mogućstvu, pre nego što ih Jelena vidi. Bilo bi strašno da ih ona vidi. Da se probudi, odatle gde leži pored njega i vidi zid ispunjen odvratnim krvavim glavama. Glavama iscrtanim brazdama i slikama, koje on ne želi ni da pamti. Ne sme Jelena da vidi te glave. Nipošto ne sme. Ako ih vidi ispričaće joj Slaven ko zna šta. Evo samo će je okrenuti na stomak, da ako se slučajno probudi ne vidi taj prokleti beli zid. U međuvremenu on mora nešto da uradi. Samo što nema pojma šta. Nemoguće je da na štakama prefaba zid. U kući nema boje, to bi bio prvi problem. Drugi je, što teško ustaje, jedva se on oslanja na povređenu nogu. Šta kog đavola da radi? Taj prokleti beli zid. Evo, opet glave. Vrte se u mestu kao neke uklete dečje čigre. Bolje da se Jelena ne probudi. Pomeriće je još malo bliže jastuku. Još bliže. Samo malkice. Par centimetara. Lepše će da spava. Da, evo glava joj je sad nabijena u jastuk, skoro i da ne diše. Neće se ona tako brzo probuditi. Leži baš mirno, kovrdže joj plave po jastuku, na koji je nalepljena, i ne miče se. Neće ona uočiti glave. Zasigurno neće. Markovo telo stoji kao otisak na zidu i mlatara rukama
– Odlazi ko god da si. Odlazi, ti čudovište. Prepun vas je zid. Ostavite me na miru. Nisam pio krv. Nisam.
Glave, gomila glava. Svi bivši i trenutni ratnici. Svi oni koje je poznavao i oni koje nije. Slaven prednjači. Smeškaju se ta usta, koja su sada se već vidi počela da trunu. Smeje se polu glasno, nekim odvratnim smehom leševa, zvučnim smehom, tako zvučnim da Ratromir još malo nabija Jelenu na jastuk, u strahu da se ne probudi, da je ne izgubi po drugi put. Smeje se Slavenova izbrazdana glava, klati se od tog nezdravog , užasnog smeha, opijenog ukusom smrti.
– Pa ti si je već ubio – Kaže u praznoj pauzi između smejanja i groktanja, tim svojim istrunulim usnama, prepunim crva što gmižu i mile po tom belom zidu, koji Ratomir nije stigao da prefarba.
– Ubio.
Ratnik
Priče iz Beznađa
Ana Magda
