Oči pune suza, sklopiše se
i spustih glavu na jastuk
želeći da je tvoje rame.
Eh, tugo moja…
Lomim te i cepam
na hiljade delova,
odavno te već krvnički ubijam
a ti nikako da me pustiš,
da malo duštom predahnem.
Kao feniks iz pepela ničeš
i pališ vatre dogorele,
ostavljajući me da gasim lomače
suzama i poricanjem.
Nemam snage da borim se,
da sputavam i porobljavam
jer već sam zarobljena i sputana,
i kako da u kovčeg od terakote
sahranim vatrenu pticu, mučiteljicu,
ja već mrtva i sahranjena u teškim mukama.
Samo me pusti da plačem,
na tvom zamišljenom ramenu,
da prolijem žal i ožalim ljubav
što ubijam je svirepo svakoga jutra
kad vaskrsla u snovima meni dođe,
iznova pred njom posustajem.
I bitku bijem da oslobodim se nje
da od tebe odustanem,
al ne ide..
Neće, pa neće!
Uzalud mi samozavaravanja,
uzalud mi svega kad nema njega.
A ljubav?
Ah ta ljubav….
Vernija i od mučenog pseta
glođe me i reži dok se srži mojom hrani
i otkida bez milosti
komad po komad mog bivstva.
Iza kojih zidina i na kom lancu
vezati je u tami moga ništavila?
Kako je ostaviti da umre od gladi
kad sa mnom se hrani!?
Nema tih zidina gde je mogu skriti
ni te provalije u koju da je bacim,
jer gde god bila vezana i skrivena
ja joj ne mogu umaći.
Al plakati mogu, to jedino znam
i to je jedino što mi preostaje.
Na tvome ramenu od mekog jastuka
oči se sklapaju do novog svitanja.
