Na zadnjoj korici strip albuma „Poslednja stanica“ scenariste Predraga Đurića i crtača Franciska Maldonada – uz tušerski doprinos Katarine Zlatić – nalazi se kratki siže istog u kom saznajemo o porodici Subotički, odnosno penzionerima Draganu i Elizabeti. Po prirodnom prekidu radnog odnosa sele se na selo, gde provode dane mahom u dosadi. Iz korena im se menja život kada u svojoj kući naiđu na izbeglog dečaka iz Avganistana, Hamida.
Priča deluje topikalno zbog trenutnih situacija oko izbeglica i ekonomskih migranata iz pretežno islamskih zemalja, ali je pisana najmanje godinu dana pre prvih znaka krize. A na kraju krajeva, strip se ni ne bavi problemom imigracije. Kao i većina Đurićevih albuma, ovo je lokalizovana, „mala“ priča o običnim ljudima.
Hamid ne govori srpski. Dragan i Elizabeta ne govore paštunski. Ostaje u opticaju govor tela. A govor tela je i te kako bitan u „Poslednjoj stanici“. Na primer, dolazak sina Miloša, supruge Natali i unuka Žaka prate razgovori pretežno na francuskom. Čak i bez osnovnog znanja jezika, neke stvari je lako izvući pomoću konteksta, ali je govor tela ključan: Žak očigledno nema zdrav odnos sa svojim dedom budući da je već godinama u Francuskoj. Natali je u najmanju ruku vidno nezainteresovana za Miloševu stranu familije i sve prima k sebi sa pasivnom agresijom. Miloš donekle zadržava ono malo srpstva što svakom emigrantu ostaje u stranoj zemlji, ali ga vidno pritiska obaveza prema svojoj, novoj, porodici. Iako je oran da veže ta dva dela svog života (svoju staru i svoju novu porodicu), ne uspeva mu i bira između Scile i Haribde šta raditi sledeće. I sve ovo je vidljivo na njihovim licima, u njihovoj mimici, gestikulaciji, po njihovim reakcijama. Prekrštene ruke Žaka i povremena dreka jasno naglašavaju zbog čega je nezadovoljan. Milošev stav pokazuje poraz.
A mimika je bitna i kod Hamida i Dragana. Budući da su to dva lika koja imaju najviše zajedničkih interakcija u stripu, ekstrapolacija njihovog odnosa i rasta nije teška. Ratom ozleđeni momčić sa Bliskog Istoka zaceljuje svakim sledećim skokom i valjanjem u travu. Setni i poraženi penzioner se vraća nekim blažim, čistijim vrednostima i gotovo doživljava preporod. Čak i u nešto tužnijim trenucima, izrazi lica i stavovi tela govore o zajedničkom razumevanju. „Razume“, što bi Hamid jednom rekao.
Glavna tematika, ili barem glavni prećutni motiv, jeste motiv rastanka. Prolaznost vremena i krhkost ljudskog tela je dodatno naglašena prvo hordom biciklista koja se mimoilazi sa drugom, svi bezimeni i maltene jednaki, a drugo samom činjenicom da su glavni akteri pri kraju svog prirodnog života. Života koji nije bio idiličan (sudeći po jednoj svađi Dragana i Elizabete), ali koji je imao svoje prijatne trenutke (silni govori o plesovima, igrankama, itd.). Drugi u nizu rastanaka jeste taj Hamida i njegove matične zemlje. Roditelji mu ginu, nema nikoga da ga čuva, a već naredni rastanak je u samom startu naglašen, taj da će ga eventualno pokupiti neko iz nadležnih institucija i prebaciti u izbeglički kamp. Onda, kroz Draganovu priču, saznajemo i njegove lične „rastanke“ – rastao se odavno sa sinom budući da je radio godinama i retko kada imao vremena za podizanje deteta kao ostali očevi, te je sin, naravno, izrastao sam u čoveka koji i kakav je danas. „Meni stranac“, što bi rekao Dragan. Naravno, naglašava se i rastanak sa unukom i snahom, s obzirom na to da je njihova zajednička interakcija minimalna. Najveći rastanak, pak, dolazi sa smrću Draganovom. Tu se sve sažima: sin dolazi sam na sahranu, bez žene i deteta. Hamida konačno odvode. Bašta i kuća ostaju prazne, zvrji samo vetar. A Elizabeta, sama, odlazi na stanicu i čeka nikoga. I naravno, prikladno je da se i ovom prilikom jave biciklisti i pozdrave otputovale.
„Poslednja stanica“ bi samo zbog ovih činjenica bila izvanredan album, ali sadrži neke nepreskočive mane. Za početak, odnos Miloševe porodice prema njegovim roditeljima je gotovo karikiran. Iako nije nemoguće imati porodice koje se maksimalno distanciraju od svojih rođaka, ovaj odnos već beži u krajnost. Natalin izgovor da ne dođe na sahranu je, na primer, taj da joj sestra slavi rođendan. Kakvi god da su odnosi sa širom porodicom (a ovaj u stripu je u najgorem slučaju samo nezainteresovanost), neodlazak na sahranu sopstvenog svekra zarad ovako banalnog razloga je toliko redak da je nemoguć. Natali time gubi na ličnosti i od predane majke sa Zapada prelazi u stereotip. A kad je već reč o stereotipu, Draganov lik ima prizvuk jednog. Predstavljen je kao preveliko nevinašce, čak i kada se uzme u obzir da je otvoreno prikazano da je ne tako dobro podizao sopstvene potomke. Svi u selu ga hvale na sva usta, brižan je čak i kada ga odbijaju (n.b. Žak), a još je i odlikovani ratni veteran. Teško je vezati se za junaka kada je predstavljen kao Mesija, kao moralno neoborivo biće, jer deluje kao jeftina prilika da se iscimaju emocije čitalaca.
Poslednja mana koju vredi napomenuti jeste cela scena sa Mariom, mlađim bratom poštara Gruje. Postoji nešto u svetu japanske animacije – mada je primenljivo i na zapadne medije – što se zove filer. Filer je dodatni materijal koji nema mnogo veze sa originalnom pričom (budući da su nekih 70% japanskih animiranih serija adaptacije manga serijala, te imaju izvorni materijal za korišćenje) a služi da popuni vreme gledaocu da odloži događaje gorepomenute originalne priče. Odličan primer jesu neke četiri sezone serije Bleach, namenski napravljene dok je manga autor Tite Kubo radio na izvornoj u vidu stripa koja je poslužila kao materija za nastavak glavnine. Fileri su najčešće jako vidno izdvojeni i nemaju mnogo direktnih veza sa glavninom sem aktera i okruženja. Ovakav osećaj postoji u enormnim količinama u toj sceni sa Mariom. Uveden je posebno iz par razloga. Prvi je da posluži kao politički nekorektni pandan malom Hamidu. A kao i sve ostalo, i politička nekorektnost mora da se u priču uvede suptilno, nenametljivo. Mario gotovo u svakom kadru naglašava „taliban“, „Irak“, „Ma sve ti je to isto tamo“, itd. Što ga, kao i Natali i Dragana, izdvaja kao stereotip pre nego kao lik. Drugi razlog je epizoda sa upadom u Vasilijevu kuću i replike na komunističke predmete u kući, poput mape bivše Jugoslavije, uramljenih portreta Tita, Karla Marksa, Lenjina itd. Đurić vrlo otvoreno ubacuje ovakve poruke i elemente u svoje priče, ali u najvećem broju slučajeva služe priči, uklapaju se u kontekst. Ovde je to ubačeno čisto onako, samo da bi se naglasilo da postoji još nostalgičara.
Izuzevši pomenute mane, strip i dalje funkcioniše kao pomenuta „mala“ priča o običnim ljudima, a crtež to potvrđuje. Zajednički trud Maldonada i Zlatićke rezultira sitnim, neimpresivnim figurama, sa sličnim crtama lica i telesnom građom. Ova jednostavnost daje stripu šmek animiranog filma, te se pokreti i emocije posebno kvalitetno ističu. Iako crtež ne obiluje detaljima, on to nadoknađuje simpatičnim kadriranjem. Par efektivnih krupnih kadrova lica ili šaka prisnije povezuje čitaoca i likove, a ovo se ubedljivo najjače oseća u kadrovima bez ijedne reči.
Ukratko, „Poslednja stanica“ ima svojih dobrih i loših strana, ali je fino štivo za narod koji bi da pročita neko fiktivno delo koje se bavi ljudima iz svakodnevnice. Ljudima koji imaju rok trajanja, kao i svi ostali, i kojima nikada nije kasno da saznaju i dožive nešto novo, pa makar i na kratko.
