Rasplamsavanje: Spletkarenje sa sopstvenom dušom

Nekada nam neudobni ljudi najlepše stoje. Vremenom ih razgazimo, pa lepo hodamo s njima. Samo, ponekad nemamo vremena za druge ljude. Egoisti. Izgleda da smo otkrili još jedno pravilo igre. Što smo pohlepniji, što više uzmemo od drugih šta nam nije potrebno-veći smo. Moćniji. Kada smo postali tako bedni da zivot igramo po pravilima koja nam je društvo nametnulo? U kom to trenutku počinjemo meriti sreću valutom? Hej… Postoji nešto izvan svega toga. Nešto jako, silno, istinito. Postoji sloboda. Svesni da imamo pravo na to, ipak se na kraju uvek pokorimo najvećem zlu-društvu. Ja. Moje, ja koje ne pravi predstave za tudja zadovoljstva. Ja koje bira dušom. Gde je? Jednom sam izabrala i čini se da sam bila daleka sebi. Steta, bilo je previse publike, a izgleda da smo najblizi sebi kada mislimo da nas niko ne čuje i ne gleda. Zaljubljena, opčinjena, sa “glavom u oblacima“, u svađi sa sobom izabrala sam ono što sam znala da nije moja sreća, već izbor za aplauz. Zavesa se spušta, poklon. Tako oskudno. To nisam bila ja. Neki bi to ipak nazvali “glava u magli“, no ishod je isti- Praznina. Tu potrebu čačkati vraga s vremena na vreme, bežati od suštine i sebe nazivamo spletkarenje sa sopstvenom dušom. To je onaj momenat kada dođem sebi, i gle, nigde nikog. Momenat kada shvatamo da su se ljudi sakrili po ćoškovima i među četri zida broje svoje pogrešne izbore. Prazni smo.Tako smo prazni… Izgleda da se život dešava samo u onim trenucima kada se zaigraš. Nekako najdalje vidimo tada, kada zatvorimo oči. Tada prepoznajemo onaj davno odvojeni deo sebe, deo koji ne smemo da izgubimo, a spasa mu nema. Ljudi smo, nažalost. Predaleko otišli, mozda i potpuno izgubili kompas.