Predškolsko obrazovanje nije školsko obrazovanje! Radoznali dečji duh neprestano luta i istražuje nove i njemu nepoznate predele. Roditelji i nastavnici su ti koji treba da nastoje da dečju radoznalost od najranijeg uzrasta usmere ka učenju zdravih emocionalnih navika, ka lepom ponašanju i odnosu prema drugima. Navikavati i učiti decu kulturi, poštenju, usmeravati ih pre svega ka dobrim delima. Ako se u tome uspe, ona će takva i ostati, a njihovi dugoročni uspesi biće zagarantovani.
Koliko smo puta samo bili svedoci situacije da dete i pre nego što pođe u školu zna, na primer, sva slova, neretko da čita i piše, čak zna i neke od najjednostavnijih matematičkih operacija. Kada te svoje sposobnosti dete pokaže, roditelji su najponosniji. Da li su one zaista presudne za razvoj deteta predškolskog uzrasta?
Kontinuirani rad u oblasti predškolskog obrazovanja i vaspitanja dece podrazumeva i stalnu usmerenost ka tekućim i naprednim istraživanjima u toj oblasti. U poslednje vreme povećava se broj studija koje se bave pitanjem da li je u vrtićima u radu sa decom značajnije da se vaspitači posvete razvoju veština koje su prevashodno namenjene školskom programu obrazovanja, kao što su sticanje osnovnih matematičkih znanja i razvoja pismenosti ili je važnije tokom boravka u vrtiću programe prilagoditi tako da su više usmereni ka društveno-emocionalnom razvoju deteta.
Verovatno možemo pretpostaviti da predškolski programi u kojima se posebno posvećuje pažnja aktivnostima koje naglašavaju učenje jezika, pisma, matematičkih koncepata, imaju izuzetan značaj za razvoj dece koja radeći po tim programima u kasnijem razdoblju na određenim testiranjima imaju bolje rezultate. Ovakva pretpostavka možda i ne mora da nas čudi. Međutim, ono što je iznenađujuće jeste nezainteresovanost ljudi da pitaju da li je zaista tako i zašto je tako.
Kada je u pitanju predškolsko obrazovanje, izgleda da smo zaboravili da insistiranje na što boljim rezultatima prilikom testiranja osnovnih školskih veština (čitanje, pisanje, matematičke operacije) koje se sprovode u vrtićima nije cilj ranog razvoja deteta i najbolji put ka daljem obrazovanju. Cilj je pomoći deci da se razvijaju u ljude pune samopouzdanja, da budu srećni od svog najranijeg obrazovanja preko osnovne škole do zrelog doba.
Malobrojne studije koje se sprovode pokazuju da nema nikakvih dokaza da rezultati testiranja osnovnih školskih veština, kao što su čitanje, pisanje i najjednostavniji matematički proračuni, sprovedeni u vrtićima, koleriraju sa uspehom dece tokom njihovog kasnijeg školovanja ili izvan škole. Zapravo, ukazuju na to da rane, možemo ih nazvati „neškolske“ veštine, mogu biti mnogo važnije za dugoročni uspeh dece.
Na primer, jedna od studija koja obuhvata više od 9.000 dece koja počinju sa pohađanjem državnih vrtića u Baltimoru utvrdila je da više od polovini nedostaje takozvanih „neškolskih“ sposobnosti. One se, pre svega, odnose na nedostatak veština koje su neophodne za učenje i razvoj dece u učionici. A tiču se:
- pridržavanja pravila,
- upravljanja emocijama,
- rešavanja problema organizovanjem i izvršenjem zadataka i
- saradnje sa drugima.
Sve ovo često se naziva „društveno-emocionalnim“ veštinama, koje su neophodne za učenje i što bolji razvoj dece u najranijem periodu detinjstva uz direktan uticaj na kasnije periode odrastanja i obrazovanja. Navedena studija je još pokazala da je među deconm koja su išla u vrtić a nisu imala razvijene društveno-emocionalne veštine njih čak 80% ponovilo neki razred ili je imalo usluge posebnog specijalnog obrazovanja. Takođe i činjenicu da je do sedam puta veća verovatnoća da su bili suspendovani ili isterani bar jednom u prethodnih pet godina školovanja.
Još jedna studija pokazala je da postojanje razvijenih društveno-emocionalnih veština kod dece u vrtiću ima značajan uticaj na njihove kasnije visoke akademske, emocionalne i socijalne ishode u zrelijem dobu. Tokom sprovođenja studije istraživači su na skali od pet tačaka ocenjivali razvijenost društveno-emocionalnih veština u 750 vrtića korišćenjem grupe indikatora kao što su:
- „rešava problem među vršnjacima“
- „sluša druge“,
- „deli materijale“,
- „sarađuje sa drugima“ i
- „od pomoći je“.
Potom su decu tih vrtića pratili na njihovom putu razvoja i školovanja dok nisu napunila 25 godina. Rezultati su pokazali da na skali od pet tačaka povećanje razvoja društveno-emocionalnih veština deteta u vrtiću za samo jedan poen ukazuje na veću verovatnoću da takva deca završe fakultet, odnosno da je 54% verovatnoća da će steći diplomu srednje škole i 46% verovatnoća da će raditi s punim radnim vremenom sa napunjenih 25 godina. S druge strane, za svaki pad u jednoj tački, 67% verovatnoće je da će dete biti uhapšeno, a 82% je verovatnoća da bude na listi čekanja za stanovanje u javnim kućama – dve decenije nakon završenog vrtića.
Što je veća razlika razvijenih društveno-emocionalnih veština dece u vrtićima, veća je i razlika u njihovim ishodima do napunjene 25 godine. Na primer, kod dece koja su na skali ocenjivanja postigla najviši nivo, četiri puta je veća verovatnoća da završe fakultet nego kod dece koja su bila na dnu skale ocenjivanja.
Nažalost, efekti i značaj razvoja društveno-emocionalnog obrazovanja dece u predškolskim ustanovama slabo su proučavani. Ali zdrav razum ukazuje na činjenicu da nekoliko sedmica naprednih školskih veština u vrtiću, kada dete ima pet godina, nije ono što je najvažnije za njegov dugoročan uspeh. Kada se studije sprovode, takođe i vaspitači govore istu stvar, a to je da nisu bili previše zabrinuti za onu decu koja su u vrtiću naučila malo matematičkih veština i veština jezičke pismenosti, već su više brinuli za onu decu koja su pošla u vrtić i završila isti bez razvijenih društveno-emocionalnih veština ili su imala poteškoća da ih razviju. Te veštine se posebno odnose na upravljanje emocijama i druženje sa drugom decom, ali i odraslima sa kojima dele učionicu. Otuda vaspitači ističu da su u takvim situacijama znali da će navedene veštine, koje idu u domen društveno-emocionalnih, učenici kasnije teže steći nego osnovne veštine matematičke i jezičke pismenosti.
Ističe se da se studije provere školskih znanja dece u vrtiću najčešće sprovode jer su najlakše i za istraživače najjeftinije. Međutim, odgovornost ostaje na ostalima. Trebalo bi češće postavljati pitanje: „Šta je zaista važno za razvoj dece od najranijeg uzrasta?“ I tragati za najboljim mogućim odgovorom. Svakako da je jako važno uskladiti razvoj društveno-emocionalnih veština sa drugim oblastima razvoja.
Ostaje da podstaknemo veću prosvećenost kod svih – i vaspitača i roditelja – o neophodnosti ranog razvoja društvenih i emocionalnih kompetencija kod deteta, koje će omogućiti bezbedno i bezbrižno školsko okruženje, razvijanje zdravih odnosa između škole i porodice, između vršnjaka, kao i vršnjaka i odraslih. Društveno, emocionalno, etičko i akademsko obrazovanje je obaveza i pravo svakog pojedinca.
Šta Vi mislite o uticaju ranog obrazovanja na socijalizaciju kod dece i kasnije u životu? Koliko je važno da se mališani druže sa svojim vršnjacima?
Izvor: novakdjokovicfoundation.org
