Roditelji jedne škole pisali su peticiju da deca ne trče kros u šumi – da se ne povrede. Pre 20 godina to je bilo nezamislivo.
Nažalost, roditelji sve češće postaju animatori, a to nije njihov posao, kaže Ranko Rajović u videu objavljenom na stranici NTC sistem učenja.
– Dete treba da ima svoje slobodno vreme. Ono što roditelj može da uradi, jeste da ga zaigra. Možda dete ima neke igračke, pa bi onda neka odrasla osoba mogla da ga usmeri i pokaže mu neka pravila, a kad se ono zaigra, tu roditelji više nisu potrebni. – tvrdi Rajović.
Dete koje ima problem dosade je dete koje razmišlja. Ono će, objašnjava Ranko Rajović, pronaći nove i drugačije načine da koristi igračke, zamišljaće čak i one igračke koje nema, a neki će izmisliti i prijatelja.
I tu, kaže on, dolazimo do druge važne stvari pored samostalne igre deteta, a to je igra sa vršnjacima.
– Kad pustite dete među vršnjake, tu animacija nije potrebna. Deca se sama igraju, osmišljavaju pravila, razvijaju sposobnost za timski rad. I ne moraju to biti baš vršnjaci, mogu biti i malo mlađa ili malo starija deca. Tako stariji uče kako da brinu o mlađima, a mlađi se mogu osećati zaštićeno. – rekao je Rajović i dodao da su to dve greške koje roditelji često prave: previše animiraju dete i ne puštaju ga dovoljno među vršnjake.
Šta je problem ove generacije?
Ranko Rajović kaže da novije generacije dece, rođene otprilike od 2005. godine, više vremena provode zatvoreni u kući nego u parku i da je to mnogo veći problem nego što se nama čini.
– Imamo generaciju dece koja odrasta u zatvorenom prostoru, uz laptop, telefon, video-igrice, 20 dečjih kanala. I to je dete kom niko ne treba, za igru su mu ekrani dovoljni. Tu nema ni socijalizacije ni razvoja. – objašnjava ovaj stručnjak za dečji razvoj.
On kaže da je uloga roditelja danas ozbiljnija i kompleksnija nego pre jer se lako razvija potreba deteta da ulazi u virtuelni svet i da stalno pomera granice.
– Ako smo ga pustili pola sata dnevno, vrlo brzo tražiće sat vremena. Ako je novi dogovor sat vremena, ono će tražiti dva sata. Tu nema granice jer se tokom tih aktivnosti aktiviraju dopaminski receptori koji i izazivaju taj problem zavisnosti. I baš zato je važno da roditelj izvede dete iz tog virtuelnog sveta u stvarni. – kaže Rajović i skreće pažnju na to da sad imamo situaciju da su parkovi oko nas prazni.
– Gde su deca nestala iz parkova? Za to jedino mogu da budu odgovorni roditelji. Oni su ti koji treba da vrate dete u prirodu, u parkove, gde može da se razvija u igri sa svojim vršnjacima.
Kakva igrališta trebaju deci
Prirodna. Uzbrdo, nizbrdo, rupe, strmine. Tako se mozak razvija i tako se hiljadama godina razvijao, kaže Ranko Rajović i opisuje neobičnu situaciju koja se desila kad ga je, pre desetak godina, pozvao direktor OŠ “Dositej Obradović” u Somboru, da ga zamoli da dođe i održi seminar roditeljima.
– Šta se dogodilo? Pa, škola je organizovala kros za decu kroz šumu, a roditelji su pokrenuli peticiju da se taj kros zabrani, jer bi deca mogla da se udare, povrede, zapnu. Šta ako naiđu na neku neravninu, koren drveta, prepreku, pašće pa će povrediti, oguliti laktove, koleno, možda će nešto slomiti. I roditelji su potpisali i predali peticiju. Otišli smo tamo, održali predavanje i roditelji su peticiju povukli. – ispričao je Rajović.
Nekada je bilo nezamislivo da roditelji pišu peticiju da dete ne trči kroz šumu, a šta se to dogodilo u ovih dvadeset godina, ni Ranku Rajoviću nije sasvim jasno.
– Samo kad bi roditelji shvatili da kada dete trči ili se penje uzbrdno, ide preko prepreka, ono aktivira dinamičku akomodaciju oka. Za to vreme ono mora da procenjuje blizinu predmeta i kada da je preskoči, mora da fiksira glavu u pravcu kojim se kreće, održava ravnotežu. I tako se mozak razvija – u pokretu. – objašnjava Rajović.
Dete koje se ne kreće – ne razvija se, nema povezane regije mozga
Poplava razvojnih smetnji, ne samo kod nas nego i u Evropi, posledica je, veruje ovaj stručnjak za dečji razvoj, nedovoljno povezanih regija u mozgu.
– Disleksija, disgrafija, diskalkulija, prava poplava razvojnih smetnji, zato što regije nisu dovoljno povezane. One se povezuju isključivo kretanjem i to ne samo običnim hodom, već kompleksnim vrstama kretanja. Zato je važno dete vikendom voditi na selo, u šumu, u prirodu. – zaključuje Ranko Rajović.
Izvor: zelenaucionica.com
