Svaki novi medij, ma koliko revolucionaran bio u vreme kad se pojavio, u startu je bio osuđivan kao pretnja za mlade ljude. Krimi romani će uništiti njihov moral, televizor će im pokvariti vid, video igre su suviše nasilne za našu decu. Prvo televizija, pa računari, a onda i tableti, i razne aplikacije, označeni su kao gubljenje vremena koje bi inače bilo utrošeno za učenje ili igranje s vršnjacima, ili tradicionalno prljanje ruku kopanjem po pesku. Naša generacija koncentrisala se na brigu o mozgovima naših naslednika, o neiskorišćenim sinapsama koje propadaju srazmerno vremenu koje klinci provode zureći u ekran računara ili ajpoda, svejedno.
I pored sve te zabrinutosti, čak 90 odsto roditelja prepušta svoju decu, mlađu čak i od dve godine, nekoj od tehnologija.
Danas je nemoguće naći dete, pa čak i ono od šest meseci, koje nije došlo u dodir sa smartfonom ili ajpedom. “Mama, svi imaju telefon osim mene”, zavapio je jedan četvorogodišnjak. Granica se sve više spušta. U vreme dok treba da uče kako se sklapaju rečenice i pišu slova, deca već znaju kako se rukuje poslednjom generacijom telefona i tableta. Detinjstvo se promenilo začas. Sada samo jednim potezom prsta mališani mogu da ušetaju u svet stotine igara i aplikacija.
I ništa im nije zanimljivije od toga. Ako su one privukle pažnje odraslih, kako onda očekivati od dece koja su tek prohodala i upoznaju dva paralelna sveta, virtuelni i realni, da odole tom šarenilu koje reaguje na svaki njihov dodir.
Niko do danas nije sa sigurnošću potvrdio da li će vaše dete korišćenjem ajpeda aplikacija postati genijalac ili naučiti da govori kineski. Ali ni da će uništiti sve moždane ćelije.
Interesantno je da žena koja je pomogla u razvoju jedne od aplikacija za edukaciju mališana kaže da njena deca ne tipkaju po ekranu ceo dan. “Imamo pravilo da nema ekrana tokom nedelje, samo vikendima, i to na pola sata. To može da bude isuviše stimulativno za mozak i izazove zavisnost”, rekla je ona.
Mališani brže i lakše uče i više se trude kad misle da imaju neku ulogu u igrici i da zapravo, svojim pritiskanjem, “pomažu” likovima iz aplikacije. Deca starosti oko 32 meseca potpuno će poverovati karakteru iz aplikacije, ako svojim dodirima izazovu njegovu pravu reakciju, i on će automatski postati njihov autoritet.
Danas je mnoštvo aplikacija svrstano u “edukativne”, ali to može da bude marketinški trik ili roditeljska želja da ublaže osećaj krivice što decu prepuštaju novim tehnologijama. Obimna studija o tome na šta se katalog igara iz 1950. odnosio, govori da tada deci nije podstican takmičarski duh, želja za pobedom ili da se porazi rival. Sve je bilo podređeno porodičnoj zabavi. Danas u rasponu postoje i takve, ali i one druge, manje obrazovne igrice, i aplikacije.
Legitimno je pitanje kako deca provode vreme, ali sve što možete da uradite jeste da odlučite dokle ćete spustiti granicu s pravilima za svoje dete. Američka akademija pedijatara ima nultu toleranciju za takvu vrstu igara: jedan sat proveden u gledanju TV je jedan sat proveden bez roditelja. Neki ljudi su toliko uvučeni u ekran da ne žele da rade bilo šta drugo osim da igraju igrice. I otuda strah od zombi generacije.
Ranko Rajović, osnivač Mense Srbije i tvorac NTC (NTC – Nikola Tesla centar, Odsek za darovite u Savezu učitelja Srbije) sistema za učenje, kaže da nije protivnik novih tehnologija i da je svakako potrebno da ih deca koriste, ali da je problem što niko, bar što se tiče dece u razvoju, nije odredio koliko to minuta ili sati dnevno treba da bude.
„Dete koje mnogo sedi ne razvija važne delove mozga, posebno ako redovno, odnosno svaki dan gleda TV, u monitor svog računara ili nekoliko sati u video igrice. Ali opet ne možemo potpuno da ignorišemo nove tehnologije. Danas se sve događa prilično brzo, nova otkrića su svakodnevna, ko zna kakav će svet biti za 10 ili 20 godina”, kaže Rajović za Nedeljnik. „Pitanje je onda kako pripremiti decu u školi za sutrašnji život, kako uskladiti potrebu deteta za kretanjem i izazov novih tehnologija koje doslovno mogu da ga zarobe?! Zato mora da se pronađe interakcija škole, učenja kroz igru, učenja pomoću novih tehnologija, ali i nečeg što roditelji potpuno zaboravljaju – jednostavne dečje igre: trčanje, skakanje, preskakanje, provlačenje, penjanje… Svi delovi mozga su na taj način usklađeni, povezani, sinhronizovano rade, ali ako dete mnogo vremena provodi u ležećem ili sedećem položaju, sigurno otvara vrata za kasniju pojavu kognitivnih ispada.”
Rajović kaže da je on, kao neko ko jeste za nove tehnologije, ipak uveo neka pravila za njegovu decu, a ona glase – jedan sat sedenja mora da se kompenzuje s dva sata igranja, a ako slučajno “odrade” dva sata sedenja, onda slede četiri sata aktivnosti, bilo gde napolju.
„Nisam ja protiv novih tehnologija, korisne su, ali mogu da budu i štetne, posebno ako ‘zarobe’ dete, pa počne da zapostavlja školu. Virtuelni svet postaje zabavan, a škola je naporna ili dosadna. Moguće je da deca žive brže i da se sve događa u kratkom vremenu – posle video igrice u kojoj pređu sve postavljene probleme za sat, dožive mnogo nerviranja, sreće, iščekivanja, uzbuđenja, teško je čitati neku knjigu gde se sve odvija prilično sporo. Dete nema koncentraciju, događa sa da nešto što pročita ne može da ponovi, zaboravlja dosta toga i onda mora ponovo da čita. Zato moramo da pomognemo deci da školu shvate kao vid zabave, jer učenje je igra.”
Pedagog Četvrte beogradske gimnazije Nada Škundrić ističe da nove tehnologije donose brojne prednosti, ali da istovremeno imaju i mane, posebno kad bivaju zloupotrebljene. Nada kaže da, bez obzira na to što nove tehnologije uvode lakoću i izvesnu dozu komfora u naše živote, treba povesti računa o njihovom sadržaju s obrazovno-vaspitnog gledišta.
“U našem narodu kažu: I med da jedeš svaki dan pa će ti se smučiti. Drugačije rečeno, nije problem u medu nego u našoj upotrebi meda”, slikovito objašnjava Nada Škundrić za Nedeljnik. “Stručnjaci koji se bave decom ne govore o ukidanju korišćenja izvora (kao što su televizija, internet), već o smanjenju vremena koje deca provedu koristeći IH. Što su deca mlađa, i vreme provedeno u korišćenju istih bi trebalo da bude kraće. U moru serviranih informacija, gotovih zaključaka i rešenih problema koje nude sadržaji putem interneta, mladi sve manje imaju potrebu za analizom, logikom, dedukcijom, kritičkim mišljenjem. Ti učenici su slabijeg vokabulara, često koriste skraćenice kako u usmenom tako i u pisanom govoru, osmišljavaju i nove skraćenice i pregršt simbola umesto reči, emocija, imaju često rasutu pažnju, nepravilnu primenu pravopisa, lošije prate i usvajaju nastavne sadržaje, odsutni su misaono, imaju nečitak rukopis, komunikacija licem u lice svedena je na minimum. Posledice duge upotrebe interneta u kontinuitetu su i razne komplikacije po zdravlje, sve veći deformiteti kičme zbog dugog i nepravilnog sedenja, oštećenje vida, zglobova…”
Pedagog beogradske Četvrte gimnazije kaže da je za pravu edukaciju vrlo važno da i “nastavnici usvoje odgovarajuća znanja o novim tehnologijama, jer što su nepoznanice u nečemu veće, veći su i strahovi i pogrešne interpretacije i manipulacije istim.” Ona dodaje da bi nastavnici trebalo da podstiču ideje za konstruktivne, praktične aktivnosti na času ili kod kuće, pomoću kojih bi učenici uvideli i iskoristili prednosti interneta i mobilne tehnologije, dodajući da o tome treba da informišu i roditelje.
“Ukazujte na pozitivne strane, ali i na štetnost novih tehnologija. Trudite se da svojoj deci ili učenicima ukažete na važnost nalaženja prave mere u njihovom korišćenju. Stoji istina da je internet prozor u svet, ali ne treba zaboraviti da postoji mogućnost da su oči celoga sveta, kroz taj isti prozor uprte u nečiji dom”, ističe ovaj pedagog.
Izvor: Nedeljnik