Radeći u pogonu tehnološkog razvoja i ispitivanja oružja, proputovao je ceo svet demonstrirajući raznim vojskama mogućnosti naoružanja iz naše Vojne fabrike, a istovremeno je pravio više puta umanjene modele, među njima i „kalašnjikov”, kome se i sam konstruktor ove moćne puške zadivio.
Radosav Živković, od 2004. godine penzioner, s razlogom se može pohvaliti da je imao briljantnu karijeru u nekadašnjoj Fabrici namenske proizvodnje, danas „Zastavi oružje”.
Ništa mu, međutim nije „palo s neba”, već je u posao kojim se bavio uložio trud, stalno učenje, kreativnost, upornost.
Po formalnom obrazovanju imao je samo diplomu nekadašnjeg VIŠ-a („Zastavine” škole za metalska zanimanja), stekao je kvalifikacije bravara i električara modelra, ali je uz rad ovladao još nizom drugih zanata.
– Ispunila mi se želja da se 1964. zaposlim u Vojnoj fabrici, jer sam od malena voleo oružje, možda i zbog toga što mi je otac u Drugom svetskom ratu bio tenkista i što sam bio dobar strelac, počinje svoju priču Radosav.
Odmah se pokazao kao dobar i vredan majstor, što su uočili njegovi nadređeni u fabrici i brzo se obreo na poslovima tehnološkog razvoja i ispitivanja oružja i oruđa i u toj radnoj jedinici proveo je punih 27 godina. Sa tog mesta, posebno u vreme pokreta Nesvrstanih, proputovao je bukvalno ceo svet.
– Kao radnik razvojnog centra poslovno sam išao u Keniju, Ugandu, Indiju, Egipat, Burmu, Singapur, Alžir, Belorusiju, Mozambik, Libiju, Bahreine, Pakistan, ali i u nekadašnji Sovjetski Savez, pa Rusiju, Sjedinjene Američke Države…Verovatno sam neke zemlje i preskočio, priseća se Živković.
Puškica „puca” kao prava
Osim bavljenja osnovnim poslom, Radosav je po nalozima rukovodilaca, a s posebnim zadovoljstvom ističe da je bio raspoređen kod „srpskog Kalašnjikova” Božidara Blagojevića Žide, izrađivao minijaturne, četiri puta umanjene modele čuvenog „kalašnjikova”.
– Nalog je bio da uradim deset komada tog oružja, da ga sa 89 smanjim na 23 centimetara. To nisu bile nefunkcionalne minijature ili neka vrsta igračaka, već puška koja je mogla da dejstvuje, uz korišćenje municije manjeg kalibra, a rasklapala se isto kao original. Delovi za mali „kalašnjikov” za jedanaest primeraka izrađeni su po konstrukcijama koje je dao razvojni sektor fabrike, objašnjava Živković kako je radio jedan delikatan posao i za vrhunskog majstora.
Kaže da je prvi umanjeni „kalašnjikov” poklonjen nekadašnjem ministru odbrane Grčke, prilikom sklapanja nekog ugovora sa našom fabrikom, a onda govori o događaju koji pamti kao najdraži u svojoj karijeri.
– Povodom proslave jedne godišnjice fabrike uvaženi gost bio nam je čuveni ruski konstruktor naoružanja Mihailo Timofejevič Kalašnjikov. Bilo je predviđeno da mu ja uručim minijaturni primerak puške, koja je u originalu njegovo delo, na zakusci koja je bila priređena. Međutim, kao običnog majstora obezbeđenje mi nije dozvolilo da uđem u tu prostoriju, sve dok nije intervenisao direktor Marinko, ali poklon je već bio predat Kalašnjikovu, sa setom priča Radosav, mada priča ima veseliji epilog.
Rukovodioci fabrike odveli su ga do Kalašnjikova i „palo” je upoznavanje.
– On je razgledao poklon, zatim smo se rukovali i onda mi je rekao:„Srbi, vi ste ludi ljudi, kako ste ovo napravili, ja sam zadivljen”. Onda smo nastavili razgovor i ja sam mu rekao da „kalašnjikov” koji je dobio na poklon nije moja prva minijatura. Po nalogu šefova ranije sam uradio osam komada „šarca”, koje sam umanjio deset puta, a sklopio sam i naš brdski top kalibra 30 milimetara.
Sa tog susreta čuvam fotografiju sa velikim Kalašnjikovim i to mi je mnogo draga uspomena, s ponosom priča Radosav Živković.
Bolji strelac od generala
Naš sagovornik ima sijaset sećanja kada je putovao po raznim zemljama sveta da demonstrira naoružanje iz Kragujevca. To mu je bio jedan od važnih radnih zadataka koje je obavljao po nalozima rukovodilaca, što govori o tome koliko je poverenja imao kod njih.
– Prvo putovanje radi predstavljanja našeg naoružanja bilo je u Keniju. Pred put dobili smo savete lekara da primimo neke posebne vakcine za imunitet radi zaštite od mogućih ujeda nekih insekata. Ja sam ispoštovao tu preporuku, ali neke kolege tima nisu, pa su imali ozbiljne probleme, dobili su jake groznice od ujeda ce-ce muva.
Inače, nisam ni ja uvek bio cvećka, boraveći u Indoneziji na ostrvu Borneo silazio sam u vulkan koji je povremeno aktivan, ali tokom celog radnog veka nisam imao ni dana bolovanja, ističe Živković.
On je 1981. boravio u Indiji, baš kada su bili pogranični sukobi sa Pakistanom i Bangladešom.
– Prvo me je impresioniralo kada sam u Nju Delhiju, u najdužoj gradskoj ulici, video dvojezični natpis, jedan na našem jeziku – Josip Broz Tito.
Demontracija naoružanja bila je u gradu Nahomu.
– On se nalazi na velikoj nadmorskoj visini, na granici je sa Pakistanom, a naša ekipa dobila je na korišćenje „fijat 1400”, koji se tada proizvodio u Indiji, ali je na velikoj visini „trokirao”. Ipak, stigli smo do karaule ka kojoj smo se zaputili, kad tamo novo iznenađenje, opet natpis na našem jeziku „ispitivanje puške 5,56”. Naježio sam se kada sam video koliko nas poštuju, priča Živković.
Jedino mu je žao što tada nije poneo kameru da zabeleži egzotičnu prirodu, ali i još nešto.
– Komandant kasarne i svi vojnici koji su nas primili na glavama su imali „titovke“, prijateljski su nas dočekali, a kada smo završili službeni deo posla na vatrenom položaju pozvao nas je u svoju kuću jedan ministar u Vladi Indije, koji je pre toga dvanaest godina radno boravio u Jugoslaviji. Posetili smo i mesto gde je u avionskoj nesreći poginuo Radžif, sin Indire Gandi, vraća film Radosav.
Dodaje da mu je u Indiji najteže bilo to što ih je dočekala temperatura između 49 i 52 stepena, a onda evocira uspomene na boravak u Maleziji.
– Vršili smo prikaz naše puške u puškomitraljeze u NATO kalibru 6,7×54, a vojnicima pred kojima su demonstrirane mogućnosti komandovao je general njihove vojske. Iskreno, delovao sam malo nadmeno, što je malo iritiralo tog generala, i on mi je po okončanju zvaničnog posla ponudio nadmetanje u gađanju iz stojećeg stava. Bili smo na vatrenom položaju sto metara udaljeni od grudne mete. Uzeo sam puškomitraljez, stavio ga u zglob ramena, skoncentrisao se i u jednom rafalu od 20 metaka imao sam 19 pogodaka. General mi je pružio ruku, govori Živković o svojim streljačkim veštinama.
Sličnih dogodovština ima na pretek. Radosavu Živkoviću sada je 78 godina. Tokom boravka po svetu skupljao je bajonete sa različitih pušaka i sada ima 36 modela, ali ih je zbog bezbednosti unuka sklonio na sigurno mesto. Sada je u potrazi za prostorom gde bi mogao da ih izloži, ali to mu nije najveća briga.
– Navešću samo jedan podatak: u Kragujevcu je stvorena jedinstvena puška u svetu sa dve izmenljive cevi različitih kalibara i još mnogo toga vrednog. Kao penzionera Vojne fabrike žao mi je što u Srbiji ne poštujemo sopstvene vrednosti, što ne dajemo više šansi stručnjacima koje imamo. Nažalost, okupirani smo sujetama, svađama, nekim beznačajnim sitnicama, rijalitijima i sličnim glupostima, zaključuje ovu priču naš sagovornik.
Promotivni filmovi
Glumac, demonstrator i režiser
Dok je radio u centru za tehnološki razvoj na ispitivanju oružja i oruđa Vojne fabrike i demonstrirao njegove mogućnosti po svetu, Radosav Živković je napravio i četiri promotivna filma o proizvodima iz Kragujevca. Kaže da je u njima bio i „glumac” –demonstrator, i režiser, i scenarista.
– Prvo sam uradio film kojim sam prezentovao sistem „Vidra” koji je sniman u Soko banji, pa onda o topu 30 milimetara, a najponosniji sam na film za američko tržište o dejstvovanju pištolja CZ 99 ispod vodene površine. Snimao sam ga na tašmajdanskom bazenu u Beogradu. Taj film bio je najgledaniji 1987. godine na sajmu u Detroitu, jer je neprekidno prikazivan dvadeset dana od deset ujutru do deset uveče. Inače, ovaj pištolj Amerikanci i danas masovno koriste kao deo ličnog naoružanja pod vodom, kaže filmski autor Živković.
