Marko Kraljević trguje narkoticima
Mili Bože, čuda velikoga,
Konj Zelenko ronu travu pase,
Pa poleti nebu u visine,
Po tri koplja u visinu skače.
Posmatra ga Jevrosima majka,
Pa upita svoga sina Marka:
„Sine Marko, da te majka pita,
Što se tvoj Zelenko tako rita?
Da ne sluti na zlo i nevolju?
Ukin’o si, sine, svadbarinu,
Ukinuo namet na vilajet,
Niti oreš careve drumove,
Niti više ti četuješ, sine,
Pa je majka počela da brine.
Od čeg’ ćemo jesti hleba bela,
Od čeg’ piti rumenoga vina?“
Odgovara Kraljeviću Marko:
„Nemoj ništa ti da brineš, majko,
Osloni se ti na svoga sina.
Trava koju naš Zelenko žvaće,
Ako Bog da i junačka sreća,
Dobar profit i bogatstvo daće
Prvih dana narednog proleća.
I još nešto da ti kažem, majko,
Nemam više krvave haljine
Nit’ četujem kroz carske daljine,
Nisam više Kraljeviću Marko –
Postao sam Kraljeviću Narko“.
