Где сте се школовали?
– Био сам треће од осморо деце оца Милића и мајке Даринке. Основну школу започео сам у родном селу Велици, а од четвртог разреда продужио у селу Мурини. Средњу школу,Гимназију, уписао сам у Беранама, а завршио у Пећи. Уписао сам у Приштини Филозофски факултет, одсек Књижевност и Руски језик, огранак Београдског универзитета и 1971. године дипломирао.
Радни век?
-Одмах сам се запослио у Пећанској гимназији као наставник Руског језика и предавао све до одласка у војску 1975. у Загреб. Одужио сам се држави у касарни Борогај. Вратио се после одслуженок рока у Пећ и предавао у Техничкој и Економској школи до 1989. године. Притисци на Србе православце селе ме у слободарски Крагујевац где добијам посао професора Руског језика у Политехничкој школи где сам радио до 2011. године када сам пензионисан.
Морам да напоменем да је притисак на Србе на Косову и Метохији почео одмах после Другог светског рата, а ескалирао1968. године. Те године је почео и егзодус Срба који нико није хтео да види!
Прва сећања?
-Очи моје упијале су необично плаво небо изнад себе са звездама. Чинило ми се да да тако небо и ројеви успламталих звезда не постоји нигде, него само изнада Велике и Чакора. Упијао сам приче и предања старијих. Моју породичну кућу направио је Ћед Милован и сви ми живели смо са њим. Често су нам долазили гости: комшије, пријатељи, Срби који су се одупирали притиску народа других вера у свом времену да нас потурче или да нас униште. Слушао сам приче о историји Црне Горе, Србије, велике о хероизму предака и личном, као и о живтним принципима: части, поштењу…људском достојанству и изнад свега о слободи. Слобода се ценила изнад свега. Кум Милан Кнежевић нам је оставио у наслеђе усмено предање о догаћајима из 1944. године.
Памтим необичне поуке Микоша Симоновића када би нас у у сусретима ословљао: „како си весео био”, „ваља ли децо ово што радим“, учио традиционалној обради земље, сетви, жетви…
Од мајке сам прихватио начело „да ни у гори зло не гори”. Стално је била посвећења васпитању.
Када си видео уметника у себи?
-Прву песму у новинама објавио ми је учитељ у осмогодишњој школи. Отада сам кроз песму описивао актулне догађаје у селу. У трећој години гимназије романтичарски писци Ђура Јакшић и Петар Петровић Његош постали су ми идеали, као борци и спознаји живота. Издао сам прву самосталну збирку песама „Црном водом” 2001. године, у који сам преточио свој живот, љубави и бунт.
Како си наставио?
-Перцепирао сам свакодневне догађаје и терет на души. Осањао сам се на традицију. Рађању нове песме претходио је увек створени набој и узнемиреност у мојој души, који се завршавао блаженством преношења осећања на папир.
Архаичне речи и кованице у твојој прози?
-Кратке песме којима сликам остављам поруке. Метафоре су неважне без њих.
Од 2000. године на челу си Удружења писаца Крагујевца „Катарина Богдановић“.
-У Удружењу сам се учланио 1995. године. На челу сам од почетка трећег Миленијума. И у уредништву сам се ослонио на традицију и издали смо за све ово време око 1000 књига свих жанрова. Одвојићу неколико:
„Срце земље“, Владимира Јагличића која је проглашена за најбољу Европску антологију.
„Певачи уснуле престонице“, истог аутора са песмама од стрца Милије до осамнестогодишњег Никола Ђурана.
„Свитак над Лепеницом” (Голуб Јашовић, Раденко Бјелановић, Зоран Петровић) са радовима чланова Удружења.
„Лепеничко Ћурћевдарје” (Голуб Јашовић, Раденко Бјелановић, Радмило Ристић), књига са радовима чланова, али и пријатеља Удружења.
-Шта си примио од „крагујевачког духа”?
Најважније је по мени да сам попримио свест да је Крагујевац прва српска престоница. Град из кога је све важно кренуло у Србији. Утисњак на мене је оставила чиста етика поезије Слободана Павићевића, Живадрага Живковића са својим поезијом о фрескма у Рамаћи, Зоран Петровић који влада сигурниним изразом у својој прози.
Шта си наследио у животу?
Од оца Милића славу Свети Никола и љубав према српству и православљу!
