Put u paralelnu dimenziju pakao ili…

Robert Kirkman (1978) privukao je pažnju strip javnosti horor serijalom „Okružen mrtvima“ (od 2003) pre koga se dokazivao kao perspektivni scenarista u tekućim serijalima („Ultimat X-Men“, „Marvel Zombies“, „Haunt“). Kada je po serijalu snimljena izuzetno gledana TV serija „Okružen mrtvima“ Kirkman je postao profitabilna zvezda. Taj uspeh je, naravno, „pogurao“ i druge Kirkmanove serijale – „Izgnanika“ (po kome se takođe snima TV serija), „Super dinosaurusa“ i „Nepobedivog“. Zbog svega toga Kirkmanov novi strip „Pesma zaborava“ iz 2017.g. dočekan je sa velikim interesovanjem i očekivanjima; reakcije kritike i publike uglavnom su pozitivne pa se može govoriti o svojevrsnom hitu odnosno bestseleru u okviru korporacijskog stripa koji je, pre svih u svetu, stigao do domaćih stripoljubaca zahvaljujući agilnoj „Čarobnoj knjizi“.

Među par junaka priče najvažniji je Nejtan Kol koji je sebi dodelio izuzetan zadatak – on iz Zaborava vraća izgubljene ljude. Naime, deset godina ranije iz zvanično nepoznatih razloga deo Filadelfije sa oko 300.000 stanovnika nestao je u Zaboravu, paralelnoj dimenziji koju nastanjuju svakovrsna čudovišta. Vlada je najpre organizovala akcije spasavanja ljudi iz Zaborava ali je taj poduhvat faktički ugašen. Samo još Nejtan, opremljen specijalnim „gedžetima“, odlazi u solo specijalne misije iako su one sve ređe uspešne. Oni koje vrati u našu stvarnost nisu uvek time oduševljeni: jedni pate od „posttraumatskog stresa“ a drugi se teško privikavaju na „običan“ život jer su se već koliko-toliko prilagodili Zaboravu. Nejtan, međutim, nastavlja putovanja uprkos protivljenju saradnika i državnih institucija jer, u stvari, traži brata Eda, u normalnom svetu problematičnog tipa (dok Nejtena svi smatraju genijem). U Zaboravu Ed predvodi organizovanu grupu koja uspešno opstaje u neprijateljskom okruženju tako da je Ed u promenjenim okolnostima našao sebe i svoje mesto u društvu. Nejten nalazi brata i pokušava da ga vrati u „staru realnost“ govoreći da se ona promenila. Ed pristaje da to proveri i braća se vraćaju ali – i tu počinje priča iz drugog toma koga čine epizode 7 – 12 (objavljivane kao takve u mesečnim sveskama). Naravno, stvari su se, dok je Nejten bio odsutan, poprilično promenile – ali ne na bolje pa on pada u ruke vlasti i priznaje da je njegov neuspeli eksperiment izazvao nestanak dela Filadelfije! Eda, pak, muče problem razrešenja starih emotivnih problema. U vratolomnoj avanturi punoj jurnjave i borbe sa monstrumima ali i sukoba sa policijom odnosno bratkih razmirica, Nejten će, uz pomoć svoje devojke, oteti binarni lančani generator sa namerom da ispravi svoju grešku ali Ed, koji veruje da je Zaborav bolji svet za prave ljude, u Zaborav šalje još jedan deo grada. Do kraja će se barem ova greška ispraviti a braća izmiriti i svako će ostati u svetu u kome želi da bude dok vlast prestaje da proganja Nejtena. No, posle „hepi enda“ slede dve stranice na kojima inteligentno čudovište, u prostoru koji liči na svemirski brod ili laboratoriju, muči razapetog čoveka što, naravno, znači da priča nije završena već da se iznova zapliće…

„Pesma zaborava“ varira standardnu temu naučne fantastike – (zlo)upotrebu nauke u rukama opsesivnog (ili ludog) naučnika; setimo se da jedan od temelja moderne naučne fantastike, roman „Frankenštajn“ Meri Šeli upravo promišljanja ovaj problem.  Ništa manje važna je i tema opstajanja ljudske naseobine u drugom, stranom neprijateljskom svetu – ovog puta Zaboravu – odnosno izgradnje društva koje je bolje od onog na „staroj“ Zemlji. Ove teme, pak, pozornica su za zaplitanje i razrešenje prastarog problema sukoba između braće a što daje ljudsku dimenciju čitavom zamešateljstvu. Kirkman postepeno otkriva kockice koje rešavaju neke od ključnih problema dodajući, kad razreši jednu dilemu nove i nove zaplete. Ovakva pripovedačka „metodologija“, pažljivo dozirana-raspoređena u 20-tak strana svake epizode, uspešno funkcioniše i „vuče“ čitaoca napred. Kirkmanovi junaci, s druge strane, nisu instant heroji, nesigurni su, zbunjeni i zatečeni situacijama, kolebaju se i odlažu konačne odluke mada su, čini se, žene hrabrije i odlučnije.

De Feličijev crtež svesrdno podupire odmak stripa od prepoznatljivo-konvencionalnog stripa. Umesto lepih i ispeglanih on redovno crta naborana, umazana, namrštena i zabrinuta lica; čudovišta iz Zaborava nimalo ne liče na „konfekcijske“ modele iz popularne kulture (sa mnogo kandži i zuba). Otuda strip odiše neobičnom, odmaknutom atmosferom koju nestandardni kolor potcrtava dajući čitavoj priči veću dozu začudnosti – i atraktivnosti – nego što bi je imala da je rutinsko-šablonski iscrtana i obojena.

Rečju, „Pesma zaborava“ u drugom tomu potvrđuje raniji utisak da je reč o stripu koji se, mada poštuje konvencije naučnofantastičnog žanra, ustrajno od njih odmiče – na zadovoljstvo ljubitelja stripa i Kirkmanovog opusa.