Ljubav se pruža i uvlači poput rogova puža. Polako i neosetno, nežno i samo njoj znano, postaje vidljiva. Nekada se pruži potpuno i pokaže u svoj svojoj veličini, a nekada već na početku ili na pola puta ka potpunosti biva uplašena, onemogućena, ili uskraćena. Užasnom brzinom, treptajem oka, povlači se i nestaje kao da nikada nije ni započela svoj put ka sreći.
Učini nam se nekada da je ljubav buknula, prikazala se iznenada i ostvarila. Poput visokonaponskog udara. Da, ali šta sledi iza toga? Ona je jako osetljiva. Mora se paziti, voditi računa, ili i takva ljubav namah nestaje. Istom brzinom kao što, ponekada brzo i puž ispruži rogove. Dešava se.
Dešava se i da se uljuljkamo, ili razočaramo, da pomisliomo da ljubav ne postoji. Da su tu samo interes, novac, zavisnost, sigurnost, moć…Sve ono što može izgledati kao vezivno tkivo između dva, nekrvno povezana, bliska bića, a da nije ljubav. I pomisli čovek da će iz bilo kod od navedenih razloga veza ostati…o opstajanju, čak i ne razmišlja. Pomisli, i tako zamisli, i tu je kraj. Puž uvuče rogove.
Naravno, puž može živeti i bez ispruženih rogova. Puziće svojim putem, polako i sigurno. Toliko sigurno i izvesno da ćemo ga, garantovano, kad – tad sresti. A kada ga sretnemo, postoji li neko ko će odoleti i ne reći:
– Pusti pužu rogove!
