U praksi, propaganda ima različite oblike koji se zasnivaju na glavnim komunikacijskim sredstvima gde se pomoću tih sredstava obavljaju određeni propagandni procesi. Tako koncipirana može biti filmska, propaganda putem štampanih medija, specifični modeli komunikacije sa javnošću (PR) ili sa druge strane, širenje lažnih vesti i dezinformacija putem saopštenja u formi ,,vesti’’ ili novinarskih priloga putem infomrativnih emisija koje se emituju u elektronskim medijima. Takođe, njen oblik može da diktira i način organizovanja koji se u njenoj primeni upotrebljava, pa je možemo podeliti na institucionalnu propaganda u obliku specijalnih agencija i posebnih biroa za štampu ili ,,crnu propagandu’’ koja se odvije preko nedefinisanih izvora poruka gde je taj izvor lažno predstavljen ili je potpuno nepoznat. Ako se prihvati da je propaganda pre svega specifični oblik komunikacije, u globalnom smislu se može podeliti na aktivnu i pasivnu propagandu. Aktivna se može označiti kao vrsta komunikacije koja u sebi sadrži tehnike i metode direktnih poziva na akciju, bez obzira o kojoj vrsti izvora poruke je reč. Pasivnu propagandu predstavljaju posebni društveni i sociološki mehanizmi kao što su moralne i statusne vrednosti, obrazovni sistem, politički modeli, opšte važeća pravila i kodeksi ponašanja usvojeni od strane većine.
U aktivnoj propagandi koriste se komunikacijski modeli posebno podesni za kratkoročnu upotrebu i imaju ograničenu vremensku dimenziju, dok je pasivna propaganda zasnovana na suprotnom principu – vremenski je neograničena, spora, prefinjenija i deluje na same korene ljudskog društva. Zajedničko za obe vrste jeste to da deluju u nedeljivoj simbiozi i da jedna bez druge ne mogu da funkcionišu. Iz navedenih činjenica,elemenata, možemo zaključiti da je osnovni princip aktivne propagande taj da se ona nikada ne obraća pojedincu. Da bi imala smisla, bila racionalna i uspešna, mora se obratiti velikoj grupi ljudi. Izlovani pojedinci ili male izolovane društvene grupe, imune su na propagandne napore i u takvim slučajevima svaka organizovana propagandna akcija bi bila besmislena. U ranijim istorijskim razdobljima društvenu zajednicu su karakterisale čvrste porodične veze, labava povezanost zajednica koje su retko komunicirale i jake veze unutar manjih društvenih grupa. U takvim uslovima, propaganda je funkcionisala ili preko apsolutnih autoriteta (crkva) ili preko donosioca odluka u upravljačkim slojevima (feudalizam, aristokratija), odnosno preko lidera u porodičnim odnosima (očevi). Od XIX veka pa do današnjih dana, stvari su se izmenile. Industrijskom revolucijom, pojavom modernijih društvenih sistema (kapitalizam i komunizam), pojavom građanskog društva, delovanje propagande postalo je daleko efikasnije. Moderni oblici uređenja društvenih zajednica doneli su raslojavanje društva u najširem smislu. Još jedan važan factor aktivne propaganda jesu masovni mediji. Kao osnovni nosači poruka, masovni mediji su u stvari moderni izraz ranijih organizacionih napora koji su imali svrhu okupljanja u što većem broju, onih nad kojima se primenjuje propagandna aktivnost. Masovni mediji su postali glavni kanali, idealni za prenos univerzalnih propagandnih poruka velikom broju ljudi i to sa relativno malim troškovima i znatno pojačanim dejstvom.
Uspešna propaganda je uvek neprimetna jer kod većine ljudi ostavlja utisak da u stvari oni sami delaju na osnovu dostupnih ,,činjenica i podataka’’ svojom voljom i bez pritisaka sa strane, zato glavni cilj propagande nije radikalna izmena ljudskih stavova, uverenja i predrasuda, već njihovo ,,prilagođavanje’’ i shodno tome željena akcija.
________________________________________________________________________
NAPOMENA: Zabranjeno kopiranje,štampanje i prenošenje na druge portale bez saglasnosti i dozvole autora teksta!
