Grupne norme predstavljaju uverenja, vrednosti i ponašanja koja impliciraju činioce odnosno članove neke grupe. Najčešće se koriste kao sidro u propagandnoj komunikaciji iz prostog razloga što ljudi pokazuju tendenciju da se povinuju normama neke grupe kojoj pripadaju. U takvom sistemu figuriše pravilo da najveći i najbolji uticaj na druge ljude vrše ljudi neposrednim kontaktom. Jedan od važnih elemenata, prilično moćan jeste i pritisak okruženja na ponašanje pripadnika određene grupe prema obrascu. Ovako koncipirane grupne norme često propisuju pravila ponašanja i načine odevanja ili govora. Poznato je da kada nisu sigurni u svoju poziciju, odnosno koje stavove ili ponašanja da preduzmu, ljudi najčešće usvoje stavove i ponašanja svog okruženja, grupe. Razlog za pribegavanje ovim sredstvom jeste velika osetljivost pojedinca na grupni pritisak, jer u suprotnom može doći do nepredviđenih i neprijatnih posledica koju bi većina ljudi najradije izbegla. Kada se govori o grupnim normama, takođe postoje i norme koje su propisane od strane referentne grupe. Referentne grupe su ili priznate ili osporavane od strane ljudi koji nisu pripadnici određene grupe i ljudi koji mogu biti pod pozitivnim ili negativnim uticajem od strane tih grupa (Primer: Jaz između pripadnika, odnosno vernika rimokatoličke crkve i pripadnika, odnosno vernika protestantske ili reformističke crkve gde dolazi do razilaženja uverenja, stavova, načela koja u suštini imaju isti koren).
,,Male grupe i ličnosti mogu da učine i čine da ostatak nas misli šta god hoće o zadatoj temi. Ali, obično postoje zagovornici i protivnici svake propagande i obe strane su veoma željne da ubede većinu da su u pravu“ (Edward Bernays ,,Propaganda“ str. 32)
Najvažnija osnova za delovanje propagande jeste stvaranje ambijenta za propagandu. Suštinski, stvaranje ambijenta znači da propagandista odlično poznaje sredinu u kojoj deluje, u koju spadaju navike, stavovi i vrednosti javnog mnjenja kojem se obraća. Ovakve relacije se mogu koristiti kako bi se publika motivisala da prihvati svrhu propagandne komunikacije koja se sprovodi. U velikom broju slučajeva, recipijent (primalac poruke) opaža sidra pomoću kojih su zasnovane poruke i ima utisak da su one produkt njegovog razmišljanja. Propagandisti i publika moraju interaktivno da dele zajedničke koncepte, senzacije i ideje. Propagandista pažnju posvećuje publici osluškujući i analizirajući njene želje, potrebe, društvena uverenja i stavove kao i brigu oko društvene dobiti od neke propagandne situacije.
,,Propagandista predstavlja GLAS, osmišljen i uobličen spolja koji govori iznutra i u ime publike“ (Edward Bernays)
Još jedan važan princip, karakterističan za svaku propagandnu aktivnost jeste princip prikrivanja svrhe propagandnih namera i identiteta propagandiste. U ovom slučaju se ne misli na teorije zavere u manipulaciji ljudima, već o faktoru prikrivanja centara za upravljanje i emitovanje propagandnih poruka. Ovakva ,,diskretnost“ jeste važna u procesu sprovođenja propagandne komunikacije. Na takav način se obezbeđuju efikasni mehanizmi kontrole i distribucije informacija, njihovo kreiranje i analiza rezultata.
,,Propagandisti uvek više vole kada su odvojeni od publike kako bi zaista bili efikasni i to postaje imperativ njihovog delovanja“
Propagandisti i ne moraju da veruju u poruke koje osmišljaju i šalju u etar, te je zato prikrivanje svrhe propagandnih namera u vezi i sa prikrivanjem identiteta propagandiste.
,,Propaganda uvek teži kontroli protoka svojih poruka, upravljanjem javnim mnjenjem i manipulaciji obrascima ponašanja, pomenuti ciljevi bi teško mogli biti postignuti ukoliko bi prave namere i izvori ovih akcija postali razotkriveni i podvrgnuti kritičkom ispitivanju javnog mnjenja“
_________________________________________________________________________
NAPOMENA: Zabranjeno kopiranje,štampanje i prenošenje na druge portale bez saglasnosti i dozvole autora teksta!
