U BEOGRADSKOJ GALERIJI 73 ODRŽANA JE PROMOCIJA KNJIGE PRIPOVEDAKA OLIVERA JANKOVIĆA “ANTIKVARNICA“. O KNJIZI JE GOVORILA DANIJELA BOŽIČKOVIĆ RADULOVIĆ, DIREKTORKA BIBLIOTEKE “SRBOLJUB MITIĆ“ KOJA JE OBJAVILA OVU KNJIGU I MIROSLAV ĆOSOVIĆ AFORISTIČAR I PIJANISTA.
ČUDESNI SVETOVI U ANTIKVARNICI OLIVERA JANKOVIĆA
ANTIKVARNICA (priča)
Čini mi se da je ova priča sa početka zbirke zlatni ključ za ulazak u Antikvarnicu. Trenutak je da svi zajedno zakoračimo u nju. A tamo nas čeka- vlasnik, šef, starinar, mladić, šegrt i gazda- autor Oliver Janković.
Antikvar? Suprotnost od kvara. Da li to znači nešto što je popravljeno? Može li se u životu išta popraviti ili je sve onako kako treba da bude ma šta mi mislili o tome? Osim pojavnog, postoje i neki drugi svetovi, koji su očima nevidljivi i koje samo duše odabranih prepoznaju. Pisac ove zbirke ima ulaznice za taj svet. Dovoljno za sve one koji se osmele da zavire i zakorače unutra.
Ulazimo u jedan svet koji je, samo na izgled, stvaran i opipljiv. Pisac nas, spretnim potezima mastila i pera, vodi kroz lavirinte između snova i budnosti, pokazujući, svakim korakom i slovom da slučajnost zapravo i ne postoji i da je sve zapravo deo nekog i nečijeg velikog plana.
Marsel Prust je u ,,Traganju za izgubljenim vremenom,, pri dodiru sa strukturom nekog predmeta, ukusom ili mirisom, odlazio u prošlost, sećajući se, filigranskom preciznošću, i najsitnijih detalja koje su asocijacije oživele u njemu. Oliver Janković ide dalje- i dublje. On uranja u slojeve ispod pojavnosti, prepoznaje putokaze ispod prvog, vidljivog, nivoa, ulazeći i vodeći čitaoca u metafizičke odnose. Spretno, retorikom suptilnom , slikovitom, često i neočekivanom, razgrće lavirinte mogućnosti – i u tim zaključcima, često se, kao u ogledalu, i sami prepoznamo.,
Antikvarnica je, zapravo, svet unutar nas samih. Zanimljiv. Neobičan. Neočekivan. Neistražen. Neukrotiv. Ličan.
Svaki predmet poseduje svoju posebnost, energiju i priču.
Da li su te priče stvarne ili izmišljene, istinite ili stvorene maštom, širinom duha i kreativnošću umetnika? I da li uopšte treba pričati o razlici između stvarnosti i mašte, ili se one, u nekom trenutku, susreću i postaju jedno? Ove priče pune su upravo takvih trenutaka.
Ne postoji jedna istina. Svaki čovek ima svoju.
Antikvarnica je piščeva istina o životu i njegovoj suštini. Ili pokušaj da se do nje dođe.
Svaki predmet u ovoj antikvarnici pažljivo je biran. I svaki nas poučava. Kararski mermer šapuće da ,,ubije te najčešće ono što najviše voliš,, a priča o duvanu kazuje koliko je kratak i ništavan život čovekov. Krhko je svako biće ljudsko a život sam tako porozan i neuhvatljiv.
Postoje trenuci u životu u kojima se treba odvojiti- od osoba ili predmeta. Ostaviti ih u prošlosti, dati im slobodu- i njima i sebi- i time mogućnost nekog novog i drugačijeg početka, života, stvarnosti.
Mogu li stvari da se pomeraju i nestaju same od sebe? Fizika se smeje ovom pitanju -metafizika ton potvrđuje. Autor se, poput alhemičara, ne čudi takvim pojavama već ih primećuje kao sastavni deo bivstvovanja i, zaista, maestralno opisuje. Pomeranje predmeta kao i njihovo nestajanje zapravo oslikava finu simboliku – poput Frojdovog ili Jungovog tumačenja snova i simbola.
Neobična su i lucidna opisana stanja i pojave, kao što su i neobično suptilna i stanja u kojima autor stvara.
On kaže ,, Ubrzo zapade u neko stanje polusna ili prigušene jave, koja mu je u svest, poput rečne struje, donosila dalja i bliža sećanja.,,
(iz priče ,,Gospođa dolazi u 7u,15)
Prisutna je i tema modernog doba – usamljenosti . To može da navede čoveka da poželi da bude neko drugi- nezadovoljan sobom i svojim mestom u društvu. Uvek je lakše prevariti nekog drugog nego sebe. Ubediti sebe da je laž istina- postaje patologija. To je još jedna od loših manifestacija savremenog čoveka i modernog doba. I baš u trenutku kada nas narator uvede u egzistencijalna pitanja i filosofiju postojanja- dočeka nas haljina LaureVarne i košulja Pjer Karden. Gejziri erotike i lepote u simbolici odevnih predmeta suprotnih polova, ugreju nas i pomere snagom lepote i strasti.
,,Rubovi te haljine, sačinjene nesumljivo od predvečernjih oblaka, još su lepršali nošeni nekim unutrašnjim, samo njima znanim pokretom., tvorili su mrežu sitnih i teško shvatljivih, ali ipak postojećih, signala.,,
(iz priče ,,Haljina LaureVarne,,)
I kao što su u Antikvarnici predmeti raznih oblika, namena, epoha… tako i u ovoj zbirci, priče postoje i žive nezavisno jedna od druge. Zajedničko im je samo mesto na kome se nalaze.
Priče koje su pred vama izazivaju sve emocije- od smeha do suza. ,,Krompiraš,, me, koliko god sam puta čitala, uvek zamagli suzama, a ,,Vilerov goblen iz maja 1980,, svaki put nasmeje… baba Zorinom ,, Sada si našao da umreš majku ti tvoju Kumrovačku,, – priznaćete, neobična reakcija na smrt maršala.
I tako, vešto nas vodeći kroz lavirinte raznih istorijskih perioda, emocija, makro i mikro svetova u nama i oko nas- stižemo i do vremena inkvizicije. E, tu, Oliver Janković, zazirući da ne ode predaleko i čitaoce uvuče u opasan vrtlog, povlači ručnu- i vraća se na siguran teren – onaj koji dobro poznaje i suvereno njime vlada.
Završiću citatom iz ove knjige koji najlepše daje odgovor na pitanje
Šta je život
(iz priče ,,Poslednja magnetofonska traka,,)
„Život nije ni jednosmerna ni dvosmerna ulica. On je mnogo složenija saobraćajnica kroz koju se mi batrgamo sa svojih pet, na momente, šest čula, i tek možda negde pri kraju života shvatamo da nismo mogli sve da vidimo, čujemo, da nismo mogli sve da shvatimo, jer nam jednostavno, to nije dano,,.
Danijela Božičković – Radulović
