“ TREBALO JE DA NAPIŠE NA KRAJU: TRČALI SU KA SUNCU U DALJINI, LAKONOGI I SLOBODNI.“
Nikada mi se nije dopadao bledunjavi klempavi Kafka. Falilo mu je još jedno parče belog papira na kome bi pisalo: “Jozef K. je ustao i potrčao. Trčao je lakonog i slobodan dok su mu topli sunčevi zraci sa istoka grejali dušu.”
Uvek me je nervirao taj bledunjavi mastiljar jer mi se nekim čudom i tada činilo da piše o Srbiji.
Stojimo pred velikim svetom sićušni i uplašeni kao pred velikim besnim psom. Pružamo mu masnu kobasu očekujući da će konačno da se pojavi neko, neko naš, i reći – šibe! Ali nikoga nema i besni pas se već oblizuje. Razmišlja šta će prvo.
Kako stvari stoje spojili nam se prošlost i budućnost. Od sadašnjosti nije ostalo ništa. Samo tanka nit kojom kao akrobate idemo iznad ponora. Kroz magične oči Orvelovih mašina zakoračili smo u sledećih sto godina samoće. Iz tih crnih kutija svaki dan naviru proroci, čudaci, čarobnjaci, lakrdijaši, ulaze nam u duše, truju ih. Ubedili su nas da smo ubeđeni. Ubedili su nas da smo veliki, hrabri, snažni. Da smo spremni. Za šta ? To su zaboravili da nam kažu.
Sanjam. Sa modrih Kamniških alpa u ljubljansku kotlinu lagano sipi purpurna svetlost. Dodirujemo suton prstima, igramo se njime kao sa leptirom dok sedimo u restoranu „Nebotičnik“.
Sanjam Maksimir kako tone jednog jesenjeg jutra u srebrne talase magle.
Sanjam jednu noć mladosti prelivenu vinom u nekadašnjem sarajevskom hotelu „Bristol“ i blistave oči jedne Sabine.
Sanjam da sanjam.
A više ništa ne postoji.
Samo veliki besan pas reži ispred nas. Njegove sitne, krvave oči i zadah smrti iz čeljusti.
Uzeću motku i raspaliti ga po njušci. Znam, niko neće doći. Još dugo. Raspaliću ga po balavoj gubici: šibe džukelo!
Ipak je taj Franc pogrešio.
Trebalo je na kraju da napiše nešto lepo i patetično. Recimo: „Ustali su i potrčali ka suncu u daljini. Lakonogi i slobodni“.
