„sve je zapisano, od pećina do zvezda“
Na početku ove priče može da bude generacija „Mirka i Slavka“,malih partizana, posleratnih omiljenih junaka crtanih stripova, Alije Sirotanovića, rudara, čiji je lik godinama bio na novčanici od hiljadu dinara, proletera, Titovih pionira, štafeta, sletova, “ jaja u prahu” koje nam je Amerika slala posle rata a koje je narod zvao “Trumanova jaja” po tadašnjem američkom predsedniku, košulja od padobranske svile i kupovine „na tačkice“…
Bila je to “mas i leba” generacija, koja je nosila odelo na smenu, generacija Baneta Bumbara, San Rema, koja je pevušila pesme: „Marina,Marina,Marinaaaaa ti znaš da volim te ja“ , „Volare” Domenika Modunja, „Tata kupi mi auto“ Zdenke Vučković.
Bila je to generacija čija je budućnost bila velika i sjajna i najduže je trajala. Živeli su kolektivno siromašno, ali imali veru i nadu. Oni su jednog boga usitnili i pretvorili u mnogo malih.
Na vlasti su bili radnici, na ceni deca palih boraca.
Onda su pristigli „naši“: Đorđe marjanović – Ko nekad u osam, Miki Jevremović – Tri crvene ruže, Dragan Stojnić – Bila je tako lepa, Radmila Karaklajić – Bakalare.
Pevalo se i: Romana, Mali cvet, Mansarda mali stan… i još mnogo toga. Kada sada slušamo sve te pesme čini nam se das u svi bili romantični I zaljubljeni.
Filmovi: Slavica, Desant na Drvar, Kekec, Čapajev
Drug Tito je ponosno jahao na čelu kolone.
Čitali su Politikin Zabavnik I slušali vatrene prenose fudbalskih utakmica Radivoja Markovića…
Bilo je to vreme Bobeka, Mitića i ostalih – Vreme driblinga do smrti.
A onda, prva pobuna mladosti. Šezdeset osma. “Budimo realni tražimo nemoguće”. Kasnije se parola menjala – “Budimo relni tražimo moguće”. Da bismo stigli do – “Budimo nerealni tražimo moguće”.
Titove pionire progutalo je kozaračko kolo. Lidere progutale fotelje a pendreci sećanja. Kasnije smo saznali da je budući vođa ustalasane Srbije devedesetih zbog kozaračkog kola dobio prvi šamar od sudbine koja je tada imala dve duge vitke noge, prpošno jogunasto srce i narav.
Neki novi omladinci će ponovo, krajem dvadesetog veka, uzleteti. Stisnute pesnice i punih džepova para i praznjikavih belosvetskih parola. Ovog puta će nas povesti u revoluciju u kojoj niko ništa neće dobiti i u kojoj ćemo sve izgubiti. Ovog puta to neće biti skojevci koje će progutati veliki plamen kozaračkog kola nego dresirani bašibozluk koji će sitno pocupkivati, sitno i neuko, neprilagođeno, uz melodiju “Na lepom plavom Dunavu”.
Iza njih će ostati plakati, bilbordovi sa bagerima, zubarima i parola – “samo vas gledamo”. Gde li su sada ti potpaljivači revolucija i pobuna? U Ukrajini, africi. Vesnici proleća i boljih vremena. A mi, naivni i pošteni za sve što je lažno i glupo, smo im verovali. Pojeo ih bakšiš sa bogate evropske i američke trpeze za koju su zasele demokrate sa ljudskim licem, dubokim džepovima i velikim računima u stranim bankama.
Slet generaciju smenila je euro krem generacija a ovu interenet ili pica generacijica. Sada je vreme mašina. Tu su, dišu nam za vrat. Vidi se da će uskoro da pobede, ako već nisu. Društvene mreže i mobilni telefoni progutali su sve ostalo.
Šajkača i opanak ostaće u prošlom veku, gurnuti pod tepih, iza vrata koja su sada otvorena za neke druge, drugačije Srbe spremene da služe novom poretku sa strahom i poštovanjem.
Početak dvadesetog prvog veka je velika metla za pamćenje nekih novih Srba koji se stide svega što ih povezuje sa precima, koji kao težak teret nose ostatke svoje raskomadane istorije i stide je se poput siromašnih rođaka.
Raste gusta trava i bodljikavi gustiš oko spomenika srpskih.
No,odosmo daleko. Posle “Mirka i Slavka” stigli su nam “diznijevci”, uplakani patuljci, zagubljene po šumi Snežane, Bambiji, Mikiji, Plutoni, Paje,Raje, Gaje i Vlaje i gomila raspevanih glodara, Brzih Gonzalesa, Džerija, Piksija i Diksija, dugouhih rebita, roze pantera, detlića… sve do malih plavih Štrumfova i Štrumfete (ti dam ti dam ti dam) u stalnom sukobu sa Gargamelom.
Njih su sa trona skinulu leteći: Supermen, Bananamen, Spajdermen, Moćni Rendžersi.
A onda su iz kanalizacionih katakombi velikog grada izmileli Leonardo, Donatelo, Mikelanđelo i Rafaelo, obučeni za sve vrste terorističkih i antiterorističkih napada. Tu su i Krang, Šreder, Bibop, Rokstedi, Ejpril – zabava bez kraja. Kornjače i pacovi preuzeli su stvar u svoje ruke.
Dugo su odolevali jer simpatični Evoksi nisu bili dovoljno krvoločni da preuzmu vlast a Cipelići su bili slaba konkurencija.
Simpson generacija je posle njih osvojila svet. Reprezentativno budalasti Homer, plavokosi stub kuće Mardž, vragolasti Bart, mamina pametnica Lisa i „samo vas gledam“ Megi. Springfildska menažerija kao koka – kola kruži izgubljenom planetom. Pitki i duhoviti, različiti od dosadašnje reklamne esade histerije, čija umetnost decenijama liči na veliki spot: Ja volim Ameriku a vi? Najdemokratskija zemlja na svetu i velika zaštitnica ljudskih prava u cilju zaštite nacionalnih interesa je ispilila žućkaste springfildovce i poslala ih ( umesto “trumanovih jaja”) da nam objasne o čemu se tu zapravo radi. Homer, nekrunisani kralj tv ovisnika, koji je shvatio da živimo „u svetu žaba sa smešnim malim šeširićima“, je očigledno u funkciji velikog ventila demokratije sa ljudskim licem koji treba da nam pomogne da podnosimo ludilo kojim nas kao bele miševe hrane vlasnici već upropaštene planete preko Orvelove crne kutije. Žućkasta prosečna esade porodica osvojila je našu malu plavkastu planetu.
Kasnija najezda novih crtaća, od sundđer Boba i njegovog genijalnog ortaka, morske zvezde Patrika, krunisana je virtuelnom, skeč pobedom bradate žene na eurosongu – pola žena pola zmija.
Posmatrajući crtane filmove, svetske muzičke hitove, igrane filmove i političare naše male globalizovane zajednice, u kojoj više niko nema mira jer je pod budnim je nadzorom zakrvavljenog oka Velikog brata, vidimo da sve ide u paketu, paralelno, i da ništa nije slučajno, da “neko odozgo vuče konce” što kaže Đole super Balašević “ Stevu Čenejca je ubio grom, nežno ko rukom…” I nas ,neko odozgo, truje i ubija „nežno ko rukom“, neko ko vuče te nevidljive konce.
Uostalom ne treba se mnogo zamarati i mozgati šta, zašto, ko, kako – dovoljna je umetnost: crtana, igrana, virtuelna…
Tu je sve zapisano, od pećina pa do zvezda.
