IZ STARIH ALBUMA
vreme „poljančića“ i snova
po kamenju, koje se krunilo ispod njihovih nogu, prolazili su kraj tamnozelenih, tajanstvenih borova silazeći u crne virove tame. silazili su prema potoku, koji je, duboko dole, pod bledim mesečevim svetlom, talasao i žuborio, dajući toj tami toplinu, život i neku neobičnu veselost. tako su stizali u vašarište.
mala bela kuća, u kojoj su kratko živeli, imala je samo jednu sobu, u njoj dva spojena kreveta, dve nahtkasne i crni dvokrilni ormar. pored kuće je stalno proticala voda a iznad, pored samog zida, bio je bunar, plitak i pun crnog mulja. u njemu je po nekada hvatao žabe a roditelji su leti hladili velike šarene lubenice.
ispred kuće je bila kvrgava kruška, lubeničarka. spolja zelena a unutra svetlocrvena, slatka i sočna.
kraj ograda, duž cele ulice, bio je iskopan kanal kroz koji je proticala mutna voda skrivena prašnjavim korovom. tu je prvi put video kornjaču i na smrt se preplašio jer mu se učinilo da je to kutija puna zmija. strah i neznanje plato je smehom svojih drugova.
seća se i cigana koji su na ramenu nosili majmunče. tada su zidali kuću i majmunče ih je uveseljavalo, spretno, malenim rukicama, razbijajući ciglom orahe. život je bio veoma zanimljiv.
jedne noći se probudio i ispred sebe video malenog dečaka u uniformi prekrojenoj za njegov uzrast. na glavi je imao kapu sličnu onoj koju nose vojnici. svetlucao je srebrnasto, nestvarno. ruke su mu bile spuštene niz telo. gledao ga je blago se smešeći. njegov vrisak probudio je roditelje koji su upalili svetlo. ničega u sobi nije bilo. noćima je u toj sobi viđao neobične likove: decu koja su se smejala i pružala ruke preme njemu i iskežena lica na prozoru. majka ga je odvela kod lekara koji je rekao da su to samo snovi deteta koje ima bujnu maštu. sada, posle toliko godina, siguran je da to nisu bili snovi. i danas svi ti likovi tako živo trepere pred njim. svetlucavi, srebrnasti i tužni.
onda je majka, po „preporuci“, otišla kod „neke žene“ koja joj je rekla: idi kući i tamo gde spavate ispod nogu ćeš, zašivene u dušek, naći kosti od pileta obavijene crvenim koncem, navodeći tačno koje kosti. to je postavljeno tebi od žene koja te ne voli i želi da rasturi tvoj brak, ali slučajno tu spava dete. uzmi to i u gluvo doba spali na raskrsnici a pepeo baci u vodu.
majka je došla kući i sve to zaista našla u dušeku. posle toga prestali su da mu se u tami prikazuju likovi dece. u novoj kući samo jedanputa je usred noći video povijenog starca duge bele brade sa štapom u ruci. nikada mu nije bilo jasno zašto je baš on tih godina, zašto baš on, video sve te tužne, u vremenu i prostoru zalutale i izgubljene, svetleće prikaze.
pre par godina pročitao je u novinama da je u prvom svetskom ratu, tu gde su oni živeli, bila baraka u kojoj je crveni krst okupljao izgubljenu i zalutalu decu i stara lica. jednoga dana nemački avion je bacio bombu na tu baraku i svi su izginuli. setio se onog malenog dečaka, njegove uniforme i kape prekrojene od vojničke bluze. zašto su baš njega izabrali da mu se prikažu, pitao se. i verovao je da njihovi duhovi još uvek lutaju tamo gde su izgubili živote.
