SAMO DA BUDE LEPO VREME

2000 g.

ispred njega sedi okruglasta smušena ženica. nešto mu priča. ne sluša je. posmatra njene stečene manire istrošene anonimne činovnice male firme. pogled joj je čudan, zbunjen i uplašen a u isto vreme agresivan, neprijatan, podmukao… hladnjikavo je u njegovoj bivšoj kancelariji. iz „njegove” fotelje posmatraju ga, nadziru, te praznjikave, malo izbuljene oči. negde u dubini tog pogleda oseća, skoro čuje, režanje, nedefinisanu mržnju. jasno mu je da je to strah. plaši se kao ulovljena zverčica koja je zalutala u tuđe. dođe mu da se nasmeje. konfuzne šiškice daju joj izgled podgojenog kućnog ljubimca a izdajničke bore celoj slici daju tužnu, tragikomičnu boju, ili su samo nagoveštaj bolesti.

sa lažnom revolucijom neminovno stižu i ovakve, tužnjikave kreature. nema volje da se ozbiljnije bavi ovom zgrčenom spodobicom ispred sebe. jasno mu je da dolazi vreme progona i već čuje huk polusveta koji kao mutna voda talasa ulicom. rulja nesposobnih kao poplava guta sve pred sobom. nekoliko zalutalih, neukusno jadnih za ovaj prostor, slika gledaju ga sa zidova. čuje da ova ženica i dalje nešto priča ali ne razume šta. već je otputovao u svoj svet koji ga je godinama štitio od ovakvih. ničega nema. malo otisaka ruku na stvarima oko njega, možda neke od zalutalih ili zaboravljenih reči u uglovima i to je sve. ovde više ne pripada. koliko uzaludno prosute energije, zanosa i strasti, koliko laži i gluposti nepotrebno.

lokalni mutanti osvajaju prostor. šepure se i nadimaju, šire se. kao zaraza. teška vremena za grad i srbiju su na vidiku. ovaj polusvet će sve da uprlja i upropasti. ustaje sa uzdahom. ovde više nema šta da traži. malo sunca kroz zavese i to bi bilo sve za ovaj dan. otvara vrata i bez reči izlazi. iza njega ostaje zblanuta spodobica, zgrčena i uplašena. opasna. ostaju šiške, malo gluposti u vazduhu i bensedin na stolu.

2014 g.

ispred njega sedi smušena ženica. nešto mu priča. ne sluša je. posmatra njene stečene manire istrošene anonimne činovnice. pogled joj je čudan, zbunjen i uplašen a u isto vreme agresivan, neprijatan, podmukao… hladnjikavo je u njegovoj bivšoj kancelariji. iz „njegove” fotelje posmatraju ga, nadziru, te praznjikave, malo izbuljene oči. negde u dubini tog pogleda oseća, skoro čuje, režanje, nedefinisanu mržnju. jasno mu je da je to strah. plaši se kao ulovljena zverčica koja je zalutala u tuđe.

vreme kao da je stalo. odlučilo vreme u srbiji  da „ne prolazi“, da „ne teče“. sada je nekako gore. gluplje. bez maske revolucije i demokratije. nekako je pokvarenije, vulgarnije.

ona sa šiškicama bar je bila nus – produkt crnog talasa bezvlašća koji je potopio srbiju početkom ovog i krajem prošlog milenijuma, a ovo stvorenje što sada blene drsko u njega je i glupo, jer ne zna šta ga čeka pa se baš potrudilo da utrči u tuđe. i ko i svako božje živinče baš se obradovalo. sedi tako i veselo brsti i mekeće u tuđem. a ne zna šta je iza ćoška.    

oko stvorenja neki sumanuti, zblanuti likovi. neobrazovani, beskrupulozni, prosti, blentavi, raspojasani. pripiti.

sam si kriv, oni su nakazne tvorevine tvojih plemenitih namera, svađa se sam sa sobom dok ih čuje kako reže oko njega, kao besne džukele iza prošća. gladni svega.

i ovo je bilo veliko gubljenje vremena. trebalo je ostaviti stvari onakvima kakve su. što visi nek otpadne.

samo da bude lepo vreme, ostalo ću lako, misli, dok odlazi niz ulicu koju nikada nije uspeo da zavoli.

iza njegovih leđa radost i veselje. došlo bolje vreme. intelektalci nadiru sa svih strana, i odozdo i odozgo. sa diplomama mladim i novim, tek natrukovanim u nekoj kafani uz jagnjetinu i pesmu „vilovitu plahovitu“, intelektualci sa gedorama, šrafcigerima, sviralčićima, pijani, mahniti, podmukli i povoditi. 

odlazi sa osmehom, i opet misli, samo da bude lepo vreme, da ne pada kiša, ostalo će lako.

neka se fukara malo poraduje i „omasti“.

kao u „dobra stara vremena“.

jedina  razlika je što se ovi sada  nekako vesele onako, bez većeg razloga, bezveze.

raduju se „na živo“, bez bensedina.