Ma šta kažeš? Mrtav grad.
Uništen, sravnjen, opljačkan.
Pa šta to radite?
Kopamo.
Šta?
Rupu.
Kakvu rupu?
Mnogo duboku.
A zašto?
Gde ima mnogo djubreta velika rupa treba da se sve zakopa, zaravni i zatravi.
Dobar dan dobri čoveče.
Bog ti dobro dao Stranče. Izdaleka?
Ne baš.
Pa jes. U maloj državu ništa nije daleko.
Kopate? Nešto ste veliko započeli?
Bogami veeeliko.
Da ne pitam šta.
Bolje da ne pitaš.
Što mi to reče, sad moram. A šta kopate?
Rupu. Veliku rupu.
Što veliku.
Bolje da ne znaš.
Bolje da znam.
Vidim baš te svrbi.
Mnogo vas ima.
Ima nas više. Tu je više od pola grada. Ali sada nam je pauza. Oćeš malo.
Hvala ti. Nisam gladan.
A jedno pivce. Ki zmiče.
Hvala. Ne pijem
Što bre. Zabranio ti doktor.
Ne. Prestao sam. Odavno.
Tako i ovaj moj kolega Đura. Ne ume. Kad počne ne zna da stane.
Eto, sve znaš. Meni otišla jetra.
Surutka je zakon. Jesi probao.
Šta nisam. Opet isto.
I?
Sada mi je odlično. Nije mi ništa.
Sedi, vidim da si radoznao. Oćeš ipak malkice. Neće te ubije jedna vlaša.
Ajde daj.
Jel vidiš onu stenu u daljini?
Vidim.
E, to ti je to.
Šta? Aj živeli.
Živeli. Dotle ima da bude rupa. Odavde pa donde a u dubinu kopaju drugi.
Koji drugi.
To mi ne znamo. Noću. Mašinama. Doteruju ih negde odozgo, sa severa.
La – dno!
Kažem ti ja. Zmiče.
Što bre tolka rupa. Neka zgrada?
Jok.
Podzemna železnica.
Ma jok bre. Tu se nešto zakopava.
Šta?
Mi to ne znamo. Al gde mnogo g….. ima, ima mnogo i da se zakopava.
Da nije leteći tanjir.
Blizu si. Grad nam je pun Marsovaca, Venerijanaca, Mesečara i ostalih. Ima jedan i sa Plutona. Taj kad ga brale zamrsi i zamuti to ni ovi što su pali sa Marsa ne mogu da razumeju. Mnogo zajebano. Ne pitaj. I beži odavde. Ko zna šta će sve da uguraju u ovu rupčagu. Ceo grad će da sarane.
Što?
Zato što je mrtav.
Mrtav!?
Dibiduz. Uništen.
Ko ga uništi?
Sigurno nismo ti ja. Oni što nas teraju da kopamo. Vanzemaljci.
Kakve to veze ima.
Ima. Mrtvaka treba da saraniš.
Ne razumem.
Sve u rupu. I nikim ništa. Zatrpaš i odeeee. Ni luk jeo ni luk mirisao. Upropastio, uništio, pa zaravnio. Rupa! Posle posadiš travicu, parkić, ili stadion. I, gotovooo. Cica Mica i pijan Batica.
Ne razumem ja tebe pobratime ništa.
Bolje. Mnogo pričam. Nekako si ti stranče opasan. Navlačit. Te ne znam, te ne razumem a ja, meljem li meljem. Ne gasim.
Izvini. Idem. Neću da zbog mene stradaš.
Ma sedi. Nek se zna. Ovi, što su uništili sve, kopaju rupu da u nju gurnu sve što ne treba da se zna. Pa fijuuu. Odoše u…
Zatvor?
E što si ti naivan. U zatvor idu sitne ribe. Ovi za kilo leba, za trafiku, i tako to. Kad ubiješ i upropastiš i mazneš nešto veliko i ti si veliki. Veliki lopovi su kod nas u novinama, na televiziji, a mali, zna se – u zatvoru.
Znači toliko su grešili da im tolka rupa treba da sve zakopaju, sakriju i zaravne. Maskiraju.
Tolka. Ali nisu oni grešili. Oni znaju šta rade. Mi smo grešili. Što smo ih ovoliko pustili da nas jašu. I evo, još nam piju krv.
Pa što to neko negde nekome ne kaže.
Pa da ga proguta mrak. I? Šta je bilo? Nemamo pojma. “Samo fik i gotovo”, što kaže onaj.
Idem ja. Hvala na pivu.
Bogu hvala.
Pa uzdravlje. Čuvaj se.
E, stranče.
Molim.
Kako ti je ime?
Radoje. Što pitaš?
Onako. Volim da znam. Nemoj da se ljutiš.
Što?
Pa mala šala.
Ne razumem.
Mi smo slobodnjaci.
Slobodnjaci?
Robijaši. Al nismo u zatvoru. Ceo grad je kao zatvor. Odrađujemo kaznu.
Pa šta ste to uradili pa robijate.
Već dvanes godinica.
Pa šta to ceo grad uradi?
Nisu svi. Neki bili pametni a ovi drugi, ništa. Samo glasali. Pogrešno.
Zbog glasanja?!
Jeste. Nema većeg zločina. Jednog lošeg dovedi zajebo si sve ostale. E sad robijamooo. Cela varoš. I oni što su krivi i oni što nisu. Plaćamo.
Kako? Šta?
Plaćamo pamet brale. A to ti je najskuplje. Radimo pa kući, pa sutra opet i tako to. Bez para, bez plate.
Zezaš. I dokle tako.
Dok se ne opametimo.
Pa što ne menjate nešto?
E sad i mi znamo. Ali nije to tek tako. Izveštili se ovi. Kupuju, biju, prete, mažu, lažu. Ali, neće još dugo, ako bog da.
Znači privodi se robija kraju.
Aha. Teško ide ali korak po korak. Ćuti!
Što, šta bi!?
Evo ga ovaj. Njihov. Batinaš i cinkaroš. Smrad i jad. Poltron i podrpaš. Istekla nam pauza.Izvini.
Stani. A što si ti osuđen? I ti si glasao?
Jok ja. Mnogo sam lajao.
Kako?
Pisao sam.
Gde?
Ja sam novinar kume. Ali, pogrešio sam profesiju.
Što. Bolje kopaš nego što pišeš. Mislio sam da si neškolovan. Pričaš tako…
Ma ne bre. Malo sam te zajebavao. Dosadno jebiga. A i naporno.Pogledaj mi žuljeve. Mi znamo ko si ti. Radoje. Lepo ti ime. I pre si dolazio.
Kada?
Kad smo kopali one kanale i rovove oko grada. Pravili ostrvo.
Znam. Mislio sam da ste završili. A šta si to pisao?
Istinu.
Au pa ti si dobro prošao.
A šta ti radiš?
Ništa.
Ništa? Zezaš.
Tako, idem, putujem. Pitam. Čudim se.
Čudan neki zanat. Gde se to uči, u kojoj školi?
Šalim se. I ja sam nekada pisao.
Šta?
Pisao, dok sam bio živ.
Kako to, daleko bilo?
Sad više ne pišem.
Opametio si se?
Ne. Lakše od toga. Umro sam. Sada se samo čudim.
Onda si džabe umirao. Ako se još čudiš.
Ta ti je dobra. Tako je. Sve je to uzaludna rabota.
Znači nikad ne može da se nauči i privikne.
Na šta?
Na ljudsku glupost i pokvarenost, i pohlepu i …
E, stani, ima na ovom svetu i lepih stvari.
Šta leba ti?
Lišće, reke, životinje, mravi…
Zezaš me.
Navika. Izvini.
Nema na čemu. Takođe. Evo ga ovaj. Glavna lopuža a sad se ponovo rasprdelo okolo. Ko magare kad se iščupa iz blata.
Ha, ha, ha. Idi. Kopaj rupu. I ne brini, svako svoju kopa, a ova nije tvoja.
Nadam se da si u pravu.
Ja ti rekoh moje a ne pitah te za tvoje ime.
Branislav, evo mi i ortaka, to je Jovan, tu je skoro pristigao i Duško. Ima nas.
Ajd uzdravlje braćo. Sada mi je lakše kada ste tu, na okupu.Iskopajte im što dublje. Vidimo se.
Gde? Gore ili dole.
Zavisi odakle gledaš.
Ha, ha, ha.
