“ dobro jutro sudbino“
Već nekoliko dana u stanu profesora Nenada Petrovića je frka. Sin jedinac Boris, koji je nedavno diplomirao u Pragu na režiji, ženi se. Danima traju pripreme. Snaha je njegova koleginica sa studija. Petrovići o njoj ne znaju mnogo ali devojče je pametno, lepuškasto i sa radošću se pripremaju za taj dan. Sve je spremno. Roditelji, tačnije majka snahe Jelene, živi u Pragu i sutra treba da dođe da im se pridruži. Ona je koleginica profesora Petrovića ali skoro dvadeset godina radi u diplomatiji kao prevodilac. Jelena je dve godine starija od Borisa ali to nikome, a najmanje njemu , ne smeta.
Profesor Petrović je večeras ostao duže u svojoj radnoj sobi da bi završio poslove koji ga čekaju na fakultetu jer sutra neće moći tome da se posveti. Već je umoran i sipao je sebi piće da se malo opusti. A onda, zazvoni telefon. Pogleda na sat. Bilo je dosta kasno za pozive ali ipak podiže slušalicu.
Halo Nenade – začuo je sa druge strane.
Nešto čudno, nešto tako daleko, prostruja kroz njega. Taj glas, takvo oslovljavanje, već više od dvadeset godina nije čuo. Ne, to nije moguće…
Molim.
Nenade, Nataša ovde.
Koja Nataša oprostite – promuca malo zbunjeno.
Da ja sam – odgovori glas.
Nataša, moja Nataša… Ali da li je moguće? Sada, u ovo vreme, posle toliko godina. Otkud ti broj dušo?
Objasniću ti, mnogo je važno. Jelena mi je tek danas ispričala o tome ko su roditelji njenog momka za koga se udaje.
Jelena, koja Jelena – nije se snalazio profesor Petrović.
Da, Jelena moja kćer se udaje za tvog sina Borisa. Ja sam njena mama.
Jelena tvoja kćer!? Bože, kako je život čudan – šapatom ponovi profesor.
Nenade stvar je više nego čudna. Sve to je zapravo nemoguće.
Ali Nataša sve je to davno bilo, u našoj mladosti, deca imaju pravo na svoj život. Čak me i raduje da budemo ponovo, makar na taj način, bliski. Znaš koliko smo se voleli. Da je sudbina htela pre dvadeset pet godina se ne bismo rastali…
Nenade, slušaj me. Sudbina ne samo da to nije htela već ni naša deca ne mogu, ne smeju, da se venčaju.
Ali Nataša, zaboga, zašto? Da ti nisi otišla sa roditeljima u Englesku …
Nenade molim te spreči to, moraš…
Zašto?
Kako ovako da ti preko telefona objasnim. Jednostavno to je nemoguće!
Nemoguće je da sprečim venčanje, deca se vole, srećna su i sve je spremno…venčanica…
Nenade! Jelena je tvoja kćer.
Molim!
Da čuo si me. Jelena je naša, tvoja i moja. Ona je sestra Borisu.
Nataša, šališ se…Kada si otputovala a ja se vratio kući rastali smo se gotovo bez reči…
Da ali sam tek u Londonu saznala da sam u drugom stanju. Kontakti, svi kontakti među nama su bili prekinuti, ti si se iz Beograda vratio svojoj kući a ja sam definitivno bila u Londonu. Sve je bilo tako, beznadežno, posle smo prešli u Rusiju, onda su moji, onda sam ja, došla u Prag. Tu sam se udala, Jelena odrasla. Jednostavno život je išao svojim tokom.
Ali Nataša, to je, to je…
Oprosti mi ali ne vidim šta bi se promenilo da sam ti javila telefonom: znaš Nešo ja sam u Engleskoj rodila tvoje dete. Izgledalo bi najmanje čudno, u toj situaciji, a teško da bi bilo šta promenilo…
Jelena, moja…bože. Nataša, već je kasno, umoran sam, već sam malo i popio, ovo verovatno sanjam, zaspao sam u fotelji i sanjam.
Nenade molim te oprosti mi. Sve sam ja kriva. Ne bih te na ovaj način uznemirila da nije život napravio ovakvu vodviljsku priču…
Da. Sigurno sanjam tvoj glas posle dvadeset godina i priču koja liči na latino američke serije… to nije…
Nenade spreči sve to a ja ću sutra doputovati pa ćemo sve razjasniti. Zovem ovako kasno jer sam i sama uznemirena od danas kada sam od Jelene saznala ko je Borisov tata. Uplašila sam se da sutra ne bude sve kasno. Razmisli, pronađi neki način, najbezbolniji… a sada, laku noć.
Slušalica je spuštena. Profesor Petrović sipa piće i dugo sedi zagledan u prazno.
Vidi ponovo avion one daleke jeseni pre dvadeset pet godina, koji je njegovu veliku studentsku ljubav zauvek odneo iz njegovog života. Jedva je to preboleo, ako je preboleo. Sa Svetlanom, svojom suprugom, imao je gotovo hladan brak, poslovan, bez topline, pun obaveza, sretali su se gotovo u prolazu. A sutra, kako sve ovo da ispriča, kome, kako, kako da objasni i Svetlani i Borisu, Jeleni? Sve deluje tako nestvarno.
Zaboga ovde je neko lud, ovo nije stvarno… Kada se probudim neću se ni sećati ove noćne more. Proganjaju me uspomene i slike podsvesti… Da je sreće Nataša i ja bismo bili …
Noć je već počela da bledi kada je zaista zaspao, obučen, za stolom.
Trgla ga je Svetlana: Milane pa ti si zaspao u fotelji, zaboga čoveče sada si našao da radiš celu noć kada imamo toliko obaveza. Spremi se, za sat moraš na aerodrom da sačekaš Jeleninu mamu.
Sve mu se smutilo u glavi, Jelena, njena majka, putovanje, nešto ga je pritiskalo kao kamen, a onda, gotovo kao prasak, kroz njega prolete noćašnji razgovor, san, šta li. Ubeđivao je sebe da je san ali znao je da nije. Natašin glas bio je tako stvaran. Šta nas tek sve čeka? Ali šta je tu je, mislio je.
Spremio se, rasanio, bio je umoran i izlomljen. Na putu ka aerodromu osećao je strahovitu nervozu, tremu, kao student pred ispit. Da li je moguće bože, da li je to zaista moguće, glasno je pričao sam sa sobom u kolima. Nije hteo niko da ide sa njim. Jelena i Boris su sa Svetlanom otišli u kupovinu.
Da, pojavila se ona, gotovo mlada i lepa kao pre toliko godina, ona, njegova jedina velika i prava ljubav. Nataša. Gledali su se dugo, čitavu večnost, a onda se snažno zagrlili, kao nekada, strasno, grčevito, kao da nije prošlo ni malo vremena od njihovog rastanka, kao da su se samo čas pre toga rastali a onda, kao sto puta ranije, u istom trenutku se okrenuli i potrčali jedno prema drugom u još jedan zagrljaj. Oči su im bile pune suza.
Znači nisam sanjao. Sve je istina.
Klimala je glavom sa licem na njegovom ramenu.
Kako sam bio slep i to nisam odmah video. Pa ona tako liči na tebe, Kako nam je kćer lepa. Ima tvoju narav. Lucidna je, inteligentna, duhovita. Boris je uvek bio drugačiji, kao da smo dva sveta.
Slušaj, ti ćeš to morati da im saopštiš kao što sam ja morala tebi…
Ali kako? To će biti tako bolno za njih.
Dobro, znam, znam da moramo da popravimo ono što se već dogodilo, bez njihove krivice. Bog će da oprosti.
Moramo, moramo, ponavljao je za Natašom.
Ni jedan trenutak nije bio pravi sledećeg dana. Nenad nije imao snage da njihovu radost prekine tako grubo a bili su okruženi prijateljima, puna kuća, ili odsutni… Svaki čas bi krenuo prema njima i gotovo počeo da priča ali bi ga prekinuo njihov smeh, zagrljaj ili nečiji dolazak. Situacija je bila apsolutno nebulozna, neverovatna.
Svetlana je blistala. Odavno je nije video tako srećnu. Nataša i on suzdržani, zabrinuti, slomljeni. Samo su njih dvoje znali celu priču. Pogledom ga je preklinjala da to konačno izgovori.
Počelo je i venčanje. Brojao je svaku reč i sekund.
A kada je matičar rekao: „ako neko ima da kaže nešto da kaže što …“ , znao je da je gotovo.
Imam ja – rekao je, i okrenuo se prema mladencima i ostalima.
Svi su ga zapanjeno gledali. Izgledao je tako izgubljeno da ga je Svetlana uhvatila pod ruku.
Nenade, jesi li dobro? – u neverici ga je pitala Svetlana.
Da dobro mi je. Nažalost deco ovo što izgovorim biće teško svima ali oprostićete, život ide dalje, mladi ste, nije kasno da se …
Nenade, šta ti je! – gotovo je vrisnula Svetlana.
Nataša je bleda i ćuti. Strah ju je da se ne onesvesti.
Nažalost ne možete da se venčate.
Ali – gotovo u glas su kriknuli Boris i Jelena – Tata, šta ti je zaboga? Šta pričaš!?
Nenade, smiri se, to ćemo nasamo da raspravimo – šištala mu je u uvo Svetlana.
Ne možete i gotovo. Vi ste brat i sestra. Jelena kćeri ja sam tvoj otac…Oprostite deco.
Nenade odmah prekini sa tim! – ciknu Svetlana. Nataša je sela i plakala. Boris i Jelena su se, širom otvorenih očiju, gledali bez reči. Gosti su svi ćutali kao skamenjeni. Nastao je trenutak tišine duži od večnosti. Niko do kraja zapravo nije razumeo taj trenutak. Bio je suviše nerealan.
Prva je tišinu prekinula Svetlana. Okrenula se Borisu i Jeleni gotovo nasmejana.
Ne brinite ipak će biti venčanja – rekla je.
Sada su svi zapanjeno gledali Svetlanu. Svi.
Samo nastavite. Eto, kada je takva situacija neka bude bar do kraja. Vi niste brat i sestra.
Niko ništa nije razumeo. Naročito Milan.
Kako to misliš – obratio se Svetlani.
Lepo – nasmešila se ona hladnokrvno, sa nekim čudnim olakšanjem, i uhvatila ga pod ruku.
Produžite gospodine – obratila se matičaru.
Naravno, niko ništa nije produžavao. Sve su se samo nemo gledali.
Jednostavno Nenade Boris jeste naš sin ali – okrenula se i izvinjavajućim pogledom prema Borisu i Jeleni – ali, kako to da kažem, očigledno je, sada ili nikada, mislila sam nikada…eto, to ne znači da si mu ti otac, a to sigurno znači da oni nisu brat i sestra a to sigurno znači da ćemo imati zajedničke unuke a to…
Ej vi, dosta! – javi se, sve ovo vreme zanemeli Boris – Ja jesam diplomirao na režiji ali ovakav film još nisam video. O čemu se ovde zapravo radi?
Ni o čemu! – gotovo u glas izgovoriše Nataša, Milan i Svetlana.
Produžite gospodo, idemo dalje.
Zbunjeni matičar zaista produži gde je stao:“pa ako nema …
NEMAAA – opet će, skoro u glas, Milan, Svetlana i Nataša
„Niko ništa da kaže – produžava matičar – onda neka ćuti do kraja života“
Ma i duže ako treba – šapnu Svetlana.
„Proglašavam ovaj brak sklopljenim“ – konačno i to izgovori matičar.
Ah ta deca – šapnu neko iza njihovih leđa…
Ah ti roditelji – dodao je neko drugi. Cigani trubači već zasviraše, u svoje velike sjajne trube.
Ah taj život, mislim ja, dok se lepi svileni konac radosti provlači kroz žagor i smeh srećnih ljudi, zatečenih još jednom lucidnom metaforom velike umetnice, njenog veličanstva Sudbine.
