jutros je na tebe zalajao pas. nisi ni stigao da se uplašiš jer te je taj lavež vratio u neko drugo, neko davno vreme, u jedan snežni dan kada te je na ulazu u dvorište tvoje bake dočekao jedan mali veseli psić. imao je jedno oko plavo a jedno braon i vlažnu crnu njuškicu. lajao je i valjao se po snegu.
zastao si pred lepotom te slike i tuga se razlila tvojim srcem. tvoje bake odavno nema. nekada pažljivo negovano cveće, hrizanteme u njenom dvorištu, zarasle su u korov koji je prekrio sneg. nema stola sa kolačima i gunđanja deke što dete puštaju bez kape da izlazi napolje, nema tog blesavog šarenog malog lajavka. samo ponovo ima snega i neke gorke usamljenosti u sećanjima.
jutros je na tebe zalajao pas a onda, kada si ga pomilovao, zastao začuđen jer mu je nešto neobično toplo iz tvog oka kapnulo na njuškicu.
kako neke stvari koje su tako lepe u našem životu vreme na svoj način oboji nostalgijom i prekrije tugom, kako ništa ne razumemo, kako žurimo… kako ne vidimo lepotu trenutka koji će nam zauvek ostati u srcu. kako nas prve pahulje snega smanje i pretvore u nasmejanu decu koja se više ne snalaze u našem teškom i sporom telu, u našoj praznoj duši.
