Nije se ženio, ko zna zbog čega, o tome nikada nije pričao. Osedeo je , ostario, osamio se, život mu se definitivno sveo na par kafanskih prijatelja. Godinama je podstanar a više od deset godina je pri vrhu svih stambenih lista koje su pravljene. Preticali su ga i gori i bolji. I domaći i došljaci. I oni sa mnogo dece i socijalni slučajevi, sa parama u banci i imanjem na selu, rodbinom na važnim funkcijama, rukovodioci, kadrovici, miljenice direktora, poslovođa, predsednika stambenih komisija, partijski funkcioneri, zdravi i bolesni, a on uvek pri vrhu. Samac, bez kučeta i mačeta. Nikome važan, nikome potreban. Da stvar bude još gora po prirodi tih , vredan i, što je najgore, pošten. Gubitnička varijanta kako god da okreneš.
A onda, pri kraju prošle godine, dobio je garsonjeru. Visoko potkrovlje. Nije verovao svojim očima. Ko zna kako se to dogodilo. Neko je pogrešio, posvađali se pa iz inata dali njemu…ko zna. Ali, bilo kako bilo, rešenje je tu. Još, kako kažu pravnici, da prođu svi ti rokovi i da se niko ne žali pa da svoje otrcane samačke stvari pakuje i konačno uđe u svoje. Kao što je red častio je. Pokvasio. U „Zlatnom burencetu“ i vinjak i ćevapi i pivo.
E, pa sad da te oženimo i gotov čovek – šalili se na njegov račun a on pocrveneo ko dečačić…a opet, ko zna, sa stanom je mnogo lakše. Ali, znali ste, kod takvih uvek ima ono ali, u tu garsonjeru se bespravno uselila niko drugi do njegova koleginica Ruška. I svima poručila da odatle mogu samo mrtvu da je isele.
Miran i tih, pa još i pošten, ćuti naš junak priče. Napisao žalbu i čeka. Hladno mu oko srca. Trideset godina je Ruška najlepša žena u fabrici. Svi su se o nju otimali a i ona se nije mnogo branila. Četiri puta udavala. I sada, sa pedeset godina, lepa. Krupnooka, sjajnooka, vrca oko nje kad uđe u pogon. Mladići se za njom okreću. Ne bi joj dao dvaes pet. Više puta je dobijala stan, privremeni smeštaj. Direktori joj dodeljivali a posle ili bi ih smenili, ili bi ih ona promenila, ili bi se razvela pa stan odlazio drugome. Ima ona i neku kućicu sa dvorištem kod Male vage, nasledila od nekog, ali to prepisala zetu i ćerki. A sada na Boletovu muku udarila.
On ćuti, ništa joj ne pominje, ona ćuti, samo neki put sevne preko mašine okom prema njemu, kad je on ne gleda. On se sklanja kao da joj je nešto kriv. Neprijatno mu. Šta da joj kaže.
Jutros je taj dan. Odlučuje se po žalbi. Suočavaju se on i Ruška. Obrijao se , popio kafu , obukao svoje najnovije odelo, koje je kupio za neku svadbu pre deset godina. U ogledalu drugi čovek, star i umoran. Gotovo da se ne poznaju, gledaju se kao stranci. Ceo život mu prolete kroz glavu, a Ruška u svakoj slici. Seća se svih sindikalnih zabava, proslava, putovanja. Seća se njenih vatrenih pocupkivanja u kolu i skakanja po stolovima, njenih raskalašnih oblina. Uvek prva u svemu, neumorna, nasmejana. Ništa je nikad nije slomilo. A sada tuđe otima. Šta ti je život. Otvori prozor i gleda grad. Sa dvanaestog sprata. Dođe mu po nekada da skoči dole, da poleti. Gleda ljude na ulicama. Sitni. Kakva li njih muka muči, pita se. Nevoljno kreće u fabriku. Noge kao od olova. Lift ne radi. Loš znak – prođe mu kroz glavu. Svraća u „Zlatno burence“ da sa drugarima drmne jednu. Da se ohrabri. Zna da je ovo najvažniji dan u njegovom životu .
Pred komisijom je uglavnom ćutao. Sve sam tu napisao, ja mislim da sam u pravu, šta još da kažem – nevešto je mucao. Ruška samo seva. Sto zasluga svojih se setila i podmetanja i … ali dok je pričala stalno je u njega gledala. Bole sklanja pogled ili gleda u cipele. A onda je predsednik stambene komisije rekao da je Stojanović, to jest naš Bole u pravu i naveo je rok u kome stan mora da bude oslobođen. Ruška je klonula, ućutala, počela da plače. Bole nije znao šta da radi i kako da se ponaša. Onda je ona ustala i pogledala ga pravo u oči: Ja neću da se selim a vi kako hoćete. Imam predlog – da Bole i ja živimo zajedno! Svi su počeli da se smeju jedino je Bole ćutao. Sve mu se okrenulo. Otvorio je vrata bez reči i izašao iz kancelarije.
I, šta je bilo – pitali su ga njegovi u „Zlatnom burencetu“.
Bole ćuti.
Pa reci nešto majku mu.
Dupli vinjak-rekao je Bole.
Kako su odlučili, jesi rekao nešto kad je predložila da živite zajedno u stanu?
Bole ćuti.
Reci bre ne muči nas više.
Aj živeli, kaže Bole.
E ljudii – krste se njegovi pajtosi-i tako, samo si ćutao.
A šta da kažem? Pa ja nju volim trideset godina, ej trideset godina je volim, zbog nje se nisam oženio, zbog nje nisam otišao na bolje radno mesto … i nikad joj nisam rekao..i sve to tako bilo pa prošlo i šta sad da joj kažem sunce joj njojzino – skoro šapatom završi Bole sa očima punim suza.
Sada pajtosi ćute. Gledaju ga, pa gledaju kroz prozor, pa njega, pa kroz prozor… Mico još tri dupla, viknu jedan.
Sede tako stari drugari u maloj kafani kraj pruge dok dan lagano prolazi kraj njih.
E ljudi, uzdahne duboko konobarica Mica i sipa još tri dupla.
