“ Ja sam pisao protiv bahatog vozača autobusa! „
Da li ste sebi nekada postavili pitanje: ko sam ja? Ako jeste, znam da niste našli odgovor.
Vidite ja znam ko sam. Ja sam niko i ništa.
Jeste, baš tako – niko i ništa! Ja sam samo taj i taj. U prolazu. Nebitan. Ja sam onaj sa ćoška. Onaj što ga niko ništa ne pita a teško me i pamte.
Kada ja, recimo, hoću nešto da kažem, ko to hoće da sluša.Moji monolozi se završavaju u dve reči. Drugi su uvek važniji, uvek u pravu. Kada ja hoću nešto da kažem, a dođe mi što bi se reklo, moram dugo da vrebam trenutak nepažnje ili opuštenosti prisutnih. Recimo kada se neko zakašlje, izvadi maramicu, prilika je tada izvanredna ali kratko traje i obično se završi onim: ja mislim … Dotle se dotični oporavio i produžio da me zatrpava, obasipa, guši, svojim mislima, mudrostima, problemima, shvatanjima i stavovima.
Da gospodo, drugi su uvek brži. Ganjaju svoje misli kao pas kosku. A nije ni bitno. Pa šta bih ja „taj i taj“ imao važno i da kažem. Koga to interesuje. Sveden sam tako na sebe samog. Ja sam crv u jabuci. Crv koji cvili.
Zato se javljam u emisije na radiju i televiziji. Nikada se ne predstavljam pravim imenom. Pišem novinama – rubrika “pisma čitalaca”. Kritikujem i predlažem. Ako zagrizete jabuku a nešto iznutra zacvili to sam ja. Iz potaje, naravno, lajem, režim i ujedam ali javno – nikada. Ne zato što sam dobar. Nemam prilike. Nemam dovoljno autoriteta.
Ne čuju me, ne vide me. Jer, pored toga što sam niko i ništa, ja sam i nevidljiv.
U autobusu me guraju i gaze – bez izvinjenja. U čekaonici, ulaze svi pre mene – mada sam prvi došao! U prodavnci prvo drugima naplaćuju, i to onima čije su korpe prepune. Ja, sa majonezom, tri jajeta i pola kilograma hleba sam uvek na kraju.
Postajem vidljiv u retkim trenucima: kada treba da platim struju, telefon, vodu, kada ne propustim pešaka na prelazu… Kada sam ja pešak mogu da me zgaze, pregaze, valjaju se preko mene na bis – niko to ne vidi.
Pomislićete da sam nezadovoljan životom pa zato ovo pričam. Samo ste delimično u pravu. Naučio sam da živim dugačije, iznutra. Da procenjujem svet oko sebe na drugi način. Izgradio sam svoj, takođe nevidljiv, paralelni svet u kome je sve mnogo bolje. Izvinite, za mene i po meni bolje. Kako se drugi snalaze u njemu? Ne znam. Verovatno kao i ja sa vama.
Da, ja sam onaj što je pisao u “novostima” protiv predsednika, da, i onaj što traži povećanje plata za čistačice u osnovnim školama. Ja sam opisao bahatog šofera koji nije hteo da stane majci sa dva deteta, ja sam osudio navijače koji su vređali sudiju na utakmici. Ja sam vas pozvao da krenemo u revoluciju.
Ja! Niko i ništa. Nevidljivi iz vašeg komšiluka, sa vašeg radnog mesta.
Na moju stolicu uvek neko sedne, pred mojom kapijom uvek neko parkira, ali ja se ne predajem, borim se protiv svih.
Javljam se uporno u sve kontakt emisije, i vidim da, kako godine prolaze, sve je više nevidljivih koji se bore za opšte dobro i tek nedavno sam shvatio da nas je mnogo više nego što je vas koje gledamo svaki dan na televiziji, u novinama, vas koji nas vidite i prepoznate, pa čak i zavolite, samo kada smo vam potrebni, smatrajući da je ovo vaše vreme i vaša planeta.
Ali, mi smo strpljivi, i, kako vreme prolazi, sve više vas vidljivih prelazi na našu stranu.
I vama je već jasno: na kraju, uvek pobeđuju nevidljivi.
