dve ptice bez imena
Budim se i već me nosi
tramvaj crvenih sedišta
ka drugom kraju grada
tako počinje moja ljubav
i dan što nas spaja
tako sve počinje
sa golubovima
kišom što po nama pada
tako počinje moja Jelena
šapućem joj
fontano zelena
narandžo od zlata
trešnjo pokisla
zatvori oči Jelena
danas ćemo biti artisti
žongleri
čarobnjaci, filozofi
gradićemo piramide
od snova, suza, magle
pretvorićemo se u sfinge
u faraone, ribe, mornare
u mlade i mladoženje
u konjanike od bronze
skakaćemo sa oblaka
kao sa stolica
zatvori oči Jelena
ukrašće mi te jesen
njeni plodovi žuti
da im kraljica budeš
da ih štitiš od venjenja
šapućem joj u kosu boje vina
grožđa nedozrelog
kosu što opija
i moja Jelena
na ramenu mi sanja
moja Jelena veruje u čuda
jer i ona vam je čudo malo
od nje su reke naučile da teku
od očiju njenih nebo je plavo
njome se kunem
kao kapetan lađom
ruke me njene
brane od nepogoda
a kada mi je sve sivo
na grudima mi procveta
nežnost njena
njena ljubav tiha
i postajemo
dva mala čuda
na kraju grada
na kraju sveta
šćućurena na pokisloj kulupi
postajemo dve ptice bez imena
dve ljubavi
bez početka
i bez kraja
