„Čekajući inflaciju“
Mile Ikebana i Rosa Haubica ( Nebojša Krstić – Maci i Slavica Urošević – Slaja) u predstavi „Radnja za vešanje“ Žike Rankovića, na Maloj sceni Doma Omladine.
Fotografiju snimio: Branislav Kovačević – Cole
(Devedesetih u Srbiji je počela inflacija kakvu svet nikada do tada nije video. Srbija je postala carstvo švercera i prevaranata a narod je pokazao svoju vitalnost i sposobnost da preživi i najgore. Ova sličica života iz tog vremena je za one koji se toga ne sećaju a i za one koji su to već zaboravili.)
Jutro je. Na upečatljivo plavo nebo iznad Srbije, sportski živahno i bez većeg razloga nasmejano, kao na teren, istrčava veliko zlatno sunce. Kao da je neko nevidljiv pritisnuo dugme sve u trenu počinje da se kreće, diše, galami. I ovog jutra ulice srpskih gradova liče na neki od filmskih studija u Holivudu. Statisti zauzimaju svoja mesta, sunce je upaljeno. Akcija! Život može da počne. Prvi kadar: Pijaca. Stižu seljaci, nakupci, preprodavci i ostali. Pijačni spavači podižu cirade na svojim kamionima i sve se ubrzo zacrveni, zarumeni , zazeleni. Niču kartonske kutije po trotoarima. Na njima roba koja je prethodne noći stigla iz Rumunije, Bugarske, Makedonije.
Najveći redovi su ispred trafika. Stigle cigarete! Po staroj ceni! Zgužva se narod ispred dok kažeš pikavac. Bezlična gomila iz koje štrče ruke, noge, kese sa hlebom i mlekom. Oko trafike se načičkali šverceri sa svojim kartonskim kutijama na kojima su iste cigarete samo tri puta skuplje. Breht staje u red.
Sine demoralisao se narod, splasnuo načisto. Ne ume više ni da se buni. Ne ume ni vlast da opsuje kako treba – sipljivo, zaverenički, šuškeće mu za vrat jedan stariji oniži brkica – mora da se čeka u red za leba, da trčiš da se upišeš u spisak za mleko, da se postavlja zaseda ispred prodavnice cipela. Demoralisali smo se sine dibiduz.
Odjedanputa iz reda, zelen u licu, krvavih očiju, izbi jedan rmpalija, dvometraš.
Da vam jebem majku ništačku, cigansku i švercersku – zaurla i ustremi se na one što džedže iza svojih butika od kartona – da vas ja priupitam ko vam je dao te cigare i podigo toliku cenu lopovi jedni!
Pobesneli šutira kutije i obara sve oko sebe. Kotrljaju se „drine“, „bestovi“, „vikendi“, „formule“ trotoarom. Nastade piska i vreva, zamalo i noževi da sevnu. Rastrčali se cigani okolo i kupe cigare po ulici. Pište njihove mršave ženice, psuju i traže kamenje okolo da se brane. Skakuću oko zahuktalog, kevću kao terijeri oko grizlija, ali mu niko ne prilazi. Gomila navija.
Udri kume pozlatila ti se! Udriii! – ciči sipljivi brkica iza Brehta.
Koj ti je bre moj čiča – brecnu se na njega jedna cigančica.
Što se bre ne iskaljujete na vlas nego na sirotinju – viče jedan od „oštećenih“.
Ceo dan dreždim na ulicu za tri kila leba i ti si na nas našo da se istresaš – dodaje jedan sa niklovanim zubima.
Udriiii! – raspomamio si sipljivi.
Breht izlazi iz reda i kreće dalje dok pomahnitali hvata završni volej.
Iznad crvene trafike lete ka nebu ciganske robne kuće od kartona.
Milicija stiže na kraju predstave, da pokupi čaure. Deca aplaudiraju sa balkona.
Kada prođe ovo ludilo pola Srbije bi trebalo da podigne spomenik kartonskoj kutiji, misli Breht, toj sirotinjskoj tezgi koja je mnoge othranila.
Sreće starog poznanika, Slavišu zvanog Picula.
Ja sam Ciganin srpskog porekla brate – uvek mu napominje kada mu nešto zatreba.
Picula je veteran šverca. Počeo je pre mnogo godina sa Trstom i „super riflama“, ma – ma lutkama, kišnim mantilima i ostalim drangulijama a stigao gde god se moglo: Minhen, Istambul, Rumunija, Bugarska, Singapur, Peking…
Šukar, lačo kume, nikad bolje. Pljuge američke, viski škotski, riba ko salate i sve to deset marke. Kome ne valja nek se žali. Jel ti treba nešto brate? Maroni, dolari, švajcarci. Da nije bre Cigana i Srba svi bi pocrkali od dosade na ovaj svet. Ajde lepi kupuj, čista svila, snajka ovo sutra nema…
Ispred „Mitićeve“ robne kuće sedi jedan starac. Prigrlio harmoniku, naslonio glavu na nju zagledan u pločnik ispred sebe. Lagano rasteže meove, usporeno, odsutno. Sivo odelo, bela košulja, kravata. Kraj njega otvorena kutija od harmonike a u njoj gomila šarenih novčanica, uglavnom bezvrednih. Prosi. Melodija spora, tiha. Miriše na grožđe, dunje i šljive. Vuče se nevoljno knezovom ulicom. Kraj Brehta zastade postariji čovek sa crnim slamnatim šeširom, seljak.
Moj sinovče, kaže skoro šapatom, to ti je čuveni Jova Cicić. Nekad je bio sila svirač a sad, pu jebem ti život i državu.
Izvadi veliki crni novčanik i u kutiju kraj Jove spusti, onako sa strane, ovlaš, naški, da ga ne uvredi, najveću novčanicu. Iz srca, sa ovlaženim očima. Za neko svoje sećanje.
Jova Cicić ne podiže glavu. Sjajna dolapa jeca, žubori, sećajući se valjda razigranih kola, vašara, svadbi, rumenih lepojki i zajapurenih delija, mladih snaša, đuvegija, razgoropađenih kumova… Breht ide dalje a za njim setna šumadijska: „sitna kiša pada celi dan i noć ja te čekam dušo moja kada ćeš mi doć“.
Izvinite kakav je ovo red – neka klinka reporter gura u lice ogroman mikrofon starijem čoveku.
Za novine – kaže čovek.
Ha, ha, dragi gledaoci – kezi se klinka u kameru – ovo je nešto novo. A zar vam nije preče da stojite u redu za nešto drugo.
Ovde iznajmljuju novine na sat. Pročitamo tu na klupi pa vratimo. Džabe. – ljubazno odgovara gospodin.
Ali – uporna je vesela reporterka – preče je mleko, hleb…
Pa mi volimo da čitamo, kaže čikica i zamiče za vrata.
Kez- klinka nešto žustro priča u kameru dok penzioneri iza nje razmenjuju novine.
Ko to kažeee, ko to lažeee Srbija je mala – zavija kod „Prosvetinog“ izloga ulični svirač Štraus, drljajući na dve žice svoje poluraspadnute violine. Nije malaaa nije mala – prelazi u samrtnički fortisimo – triput ratovalaaa. I ispred Štrausa masni polomljeni šešir. Iz šešira proviruje čokanjče rakije i parče hleba na novini. Prepoznatljivo.
I opet će i opet će ako bude srećeee… gura dalje Štraus.
E jebiga, misli Breht, dok prebira situ po džepu da ubaci u crni šešir.
