Kiša je tog davnog proleća postala iznenada tiha i magličasta poput prvih devojačkih suza. Bila je topla i mirišljava puna ocvetalog voća i nekih šarenih leptira koji su danima prosipali prah sa svojih nežnih krila po srebrnastim vitražima naše mladosti.
Rasli smo nečujno i nevidljivo tih godina kraj reke poprimajući njenu boju, njen miris, oblik i beskonačnost.
Rasli smo kao trava, kao mala čudovišta, strašila od slame. Rasli smo neshvatljivo brzo. Samo su nam tragovi u pesku govorili da smo tuda već prošli kada su nam stopala bila manja.
Perunike bele i plave boje, božuri i srušeni most zarastao u žalfiju i hederu heliks, bili su osnovni elementi našeg postojanja. Čuvari detinjstva koje je lagano i zauvek prolazilo.
Rasli smo pod uticajem Merkura i Plutona. Bubali smo napamet latinske nazive biljaka iz požutelog registra ( „Spomenik srpske kraljevske akademije – prilog flori južne Srbije „ ). Znali smo nazive stotine biljaka i voleli se ludo i nepodmitljivo. Čitali smo Hjuza, Jovana Ristića, Kručičanina, Vernadskog, ne razumevajući mnogo od svega toga. Interesovale su nas knjige o postanku svetova.
Hvatali smo vilinske konjice i sricali Šekspira u hajdučkoj travi. Bilo je to vreme čuda, lepote i sazrevanja. Bilo je to naše vreme.
Sa prvim sumrakom palili smo male cvrkutave vatre od mokrog granja. Slušali smo pobožno tajanstveno žuborenje modrih virova koje smo slutili u nedrima noći, u nedrima zvezda. Gradili smo kolibe od mladih vrba u kojima smo se nevešto ljubili gonjeni nekim višim strahom i nagonom. Skriveni u žbunovima čička i vresa osluškivali smo ptice, osluškivali vetrove i tumačili njihove snove.
Bili smo deca, bili smo bogovi a da to i nismo znali.
