di ti je šešir aj? di ti je aj? – ciče „vreće“ iz ćoška.
ma upo u vece jebeš ga – odgovara postidjeno „ekserčić“.
slaže stopu do stope dobro znanim prljavim trotoarima. odavno više ne živi u svom gradu. ne vidi ga, ne čuje ga, ne želi. stopa do stope, njegova lična geografija. lokalni pijanci kao krpene lutke vise kraj šankova. breht ulazi u jednu od tih mračnih, zadimljenih rupa. odmah ga prepoznaje jedan od domaćih pisaca. znojavo umorno lice, zakrpa na okrugloj glavi, klatara mu ispred nosa:
prijatelju moj, nemam više pravih razloga. jednostavno nedostaje mi ra-zlog. razumeš prijatelju. ra- zlog! – grca i cvili znojavi. breht ćuti i razume.
pijan si bre. pijan. – frflja mu za vrat jedan zelenjikavi, kratkonogi, crnozubi. jedan jebivetrasti.
koj bre pijan. koj! ja pijan? – upada u razgovor žgoljavko sa crvenim šeširićem preko očiju. ispod masnog oboda viri samo ušiljeni nos i balava mesnata usta. bradu nema. odmah na krajevima usana počinju mu uska ramena. čovečuljak liči na ekser. neverovatno.ja pijan?! ne dolazi u obzir. mogu bre da vi za opkladu popijem na jeks kilo rakije i da ne trepnem… i da ve priupitam el ima još majke vi ga. ( aplauz iz ćoška).
i ti si bijan – uporan je frflja.
vrećasti tipovi, zbijeni oko stočića u ćošku, kidaju se od smeha. uživaju u predstavi. pisac kraj brehta počinje da plače, naravno breht i dalje ćuti sa razumevanjem.
ekserčić sipa u sebe dvanaesti dupli vinjak. dvanajesti! – bučno objavljuje dok mu bale cure niz vrat- mogu jo-oš toliko majke vi ga – dodaje podrigujući.
pijan si i šlus – neumoljiv je frflja.
još liar jeeeean – zavija ekserčić. vreće u ćošku pocupkuju od zadovoljstva. krompirko sa plavom beretkom ogromnom šarenom krpom briše suze. saplićući se ekserčić tetura ka veceu. tamo dugo grokće, stenje, guši se, krekeće, pišti, povraćajaući. vraća se bez šešira.
di ti je šešir aj – ciče vrećasti – di ti je šešir aj, di ti je aj…?
ma jebeš ga – muca ekserčić – upo u šolju jebeš ga.
vreće poskakuju na klimavim stolicama tresući se od smeha.
zve je to bijano – balusa uporno frflja.
jebeš ga, preladijo sam stomak – više za sebe šapuće malo postiđeni ekserčić.
gospodo, gospodo – ožive iznenada uplakani pisac – gospodo! – udara nekom britvicom u čašu da skrene pažnju – mojoj ženi je gospodo danas rođendan! ( eksplozija smeha).
povedi mene kao poklon – dobacuje jedan šepavi tek pristigli dok gelja prema šanku i dobija aplauz na otvorenoj sceni.
ko to kaže ko to laže! – bučno upada gradska luda – šta je bre šta ste zinuli? konobar!
do tada nevidljiv, prekriven paučinom i borama, iza šanka proviri i konobarčić tutumračić. liči na očerupanog petlića. u svom dugogodišnjem samačkom životu, ovako sitan i neugledan ispljuvan i izvređan od ludaka i pijanaca, odavno se pretvorio u krpu. životari iza šanka ove rupe zajedno sa svojim porokom: posle zatvaranja lokala izgmiže iza šanka kao pauk i lovi usamljene otrcane nesrećnike slične sebi nudeći im besplatno prenoćište u svom ćumezu i malo grešne ljubavi. konobar spajdermen. znajući za tu njegovu sklonost pijani budalaši ga iz dana u dan maltretiraju do krvi i šenluče na njegov račun. sada, ovako prozvan i ogoljen, drhturi iza šanka očekujući ustaljenu porciju mučenja. ovog puta luda ga zaobilazi.
gospodo stvari loše stoje – galami luda – lošeee!
koj bre loše stoji – vraća se na scenu ekserčić – ko je taj majki mu ga?
ti prcoljak da ćutiš! – obrecnu se na njega luda – ko bre pušta ove prolive u eminentne lokale?
vreće iz ćoška opet se kesare. čak se i konobarčić – tutumračić oglasi nekim piskutavim smehom. luda se izbekelji na vrećaste: šta vi džiberi trkeljate ovde koji moj. šta je to smešno?
šepavi uzima ljaksije u zaštitu: sike brate ostavi ljude na miru.
luda prilazi šepavom i bučno se grle i ljube, tapšu po ramenima: nisam te video brate. što se ne javljaš.
sedi tu siniša i pusti ove na miru. platili su da se smeju.
ne mogu brate ove ljaksije da svarim. dođu bre sa tezge puni love, uvale onu travuljinu i zeleniš sirotinji za silnu lovu ko da je vutra a onda ovde smrdljaju i kesare se. pretvoriše svu onu travuljinu i korov u evriće. kod njih je bre džak luka skuplji od pikasa. dokle bre mi da glođemo kaldrmu a oni prasetinu.
tutumrak stiže do njihovog stola sa pićem. ekserčić se doteturao do stola, iskrivio se da održi ravnotežu. ćuti i gleda ih. u ruci mu pivo ( promenio piće). držeći flašu sa dva prsta pokušava da nakrene a da ne izgubi ravnotežu. gravitacija pobeđuje. skljoka se kraj stola i tako četvoronoške povraća. tutumračić ga hvata za noge i vuče prema vratima dok iza njega ostaje sluzavi trag.
ostavi ga na miru homoseksualcu jedan – brani ga luda.
zvaću miliciju – dahće tutumrak – zvaću majke mi.
zovi baba kuranu – dobacuje luda. ekserčić ožive i poče da se korprca nožicama. vreće koriste gužvu i nestaju. i frflja je nestao.
pisac se posle duže pauze ponovo okreće prema brehtu. pogled mu je mutan ali otprilike kaže: vidiš li gde smo zaglavili. sa nekim suludim svetlom u očima unosi mu se u lice ( najdrugarskije) i šapuće: sve sam slagao prijatelju. ono za ženu i rođendan. razumeš? hi, hi.hi. ostavila me kurva. sjebala me. otputovala negde sa nekim. pa šta? i ja ću negde da odem. i ja ću nju da ostavim majku joj jebem kurvinsku. ostaviću je. obavezno ću da je ostavim. (počinje da slini na brehtovom ramenu).
ponovo se od nekuda stvori frflja. šine beži odavde – govori mu u poverenju preko ramena – ovo nije za tebe, tu zu zvi bijani i ludi.
breht spušta pare na šank i izlazi na ulicu.
stvrdnuta noć dodiruje ga koštunjavim prstima. sve nestaje u tami zgusnutih zidova.
