jutro u gornjoj gruži
Zaroni duboko u sopstvenu prošlost, kao u svežu vodu u vrelom letnjem danu. Lišće u jagodnjaku i mekana vlažna zemlja u koju su utanjale njegove bose dečje noge tek istrčale iz kreveta svojom hladnoćom su podsećale na brze planinske potočiće i rasterivale su noćne snove. Senke jutra na mladom, divno nasmejanom licu majke i miris nove mušeme na kojoj su bile rasute stare karte, šareni pas sa jednim plavim i jednim braonom okom, terasa popločana širokim, tamnocrvenim ciglama i jutarnja pesma ptica. Nekada izvor radosti sada te slike bude tugu u njemu i pita se: o svemogući bože, gde li su sada sve te slike prošlog vremena? Da li stoje obešene o sunčevom zraku ili samo vitlaju kroz moja sećanja bez većeg smisla ili razloga. Da li je to neki život koji je zauvek prošao ili sve i dalje postoji u nečemu što ne razumemo i što je zapisano u hemijskim procesima, koje ću kao testament preneti na neko novo malo stvorenjce kada za to dođe vreme.
