IZ STARIH ALBUMA
„Loš čovek ko da nije ni živeo. Tako je moe mišljenje“
Odraso sam sam. Majka mi umrela na porodjaj. Jeste, s monom. Kad su izvodili radove na branu u Ćeliji otkopavali celo groblje, i mou majku. Oni što su bili u metalni sanduci skroz očuvani al čim se sanduk otvori samo se pretvore u paučinu. Ko prašinka. Mojoj majki veselnici ostalo sve na njojzi, i aljina i sve. A otac? Ko zna dal je i živ. Živo mro isto mu je što se mene tiče. Odavno ti je taj u Nemačku. Oženio se tamonake. Nije ni njemu potaman. Izrodio nekog sina, vele momentalno zaostao, taj sin, ko zna koja mu je to bolest. Ta mu se žena plašila da ja nešto ne nasledim pa mu branila da mi se javlja. Tako sam čuo. Jednom, davno, stigle neke pare i ja nisam teo da uznem. Sirotinja od ponosa živi.
Ja sam ti odraso kod dedu i babu. Umreli veselnici pre trines godina. Bili ko leb dobri. Ni za sebe nisu imali a od usta svoji odvajali ranili me i pazili. A posle – sve sam. Lutao sam svud redom al nikad u loše društvo. Ja sam ti ko devojka odrasto. Bio sam i sa pijani i opaki ljudi al nikad ružnu reč il nešto. Jok! Nikad nisam psovo i druge začikivao. Niko nije imao da mi brani al taki sam po duši.
Sam sam se i opismenio. Uznem baterisku lampu sednem pod dud u dvorištu i sričem slova. Na to sam ponosan. Svaki ima svoj putić, zacrtan. Pa nekog navede na taj putić a nekog na pogrešan. Nisam ni ja boga gadjo sa kamenje. Ću nadjem kad tad taj putić. Ću se iskobeljam. Tako sam uvek umišljo.
Što me zovu Šerpa? Pa tako. Nije to za priču. U koga je oko veliko i glad mu velika. Daju me negde tako da jem, a ja uzni onu šerpu pa ostruži i poslem operi a oni se smeju. Ja sam i kod kuće sve sam spremao i uredjivo pa mi nije bilo teško. A eto njima smešno.To ti je odatle. Al nije to nešto da se pamti. Nije baš za ponos. Ja ti velim ovako: budi pošten i radi pošteno sve to neko vidi. Sve će nas da zapeva jednog dana. Nije da ti ja sad verujem u nešto, u neke andromolje. Ne verujem. Kosilo me i kišilo pa što da verujem. Ko me pogledo? Niko.
Nemam strast ni od čega. Mogu kroz groblje u gluvo doba, mogu da prenoćim di oćeš. Od mrtvac se ne plašim. Što? I to je bio živ čovek pa se utulio. Život se ugasi ka sveća. Ne plašim se ni od vampiri, ni od mrak, od duboku vodu, od čoveka sa nož, urokljivu ženu, od grmljavinu – od ljudi pogotovo. Sve je nas pogledalo s neku stranu. Nije svakom dobro dato. Ako će se desi nek se desi. Tako znači treba.
Ni za zlo ni za dobro me ne pitajte. Bio sam i bos i gladan i ozebo. I opet u tudje nisam. Neće ove ruke sa žuljevi na tudju muku. A mogo sam kaki sve ljudi ima. Al ja sam ti siroma čovek i taki ću da umrem. Da mi daš bele kule i gradove, sve da mi daš da bude moje, ja ću siroma da umrem. Takog me zadojilo takog će me i zakopa. Ja sam ti drvo čvornovato.
Sposoban sam, vidra čovek. Znam sve da radim i ne libim se ni od jednog posla. Teo sam i u državni poso. Odem u opštinu i kažem da oću da radim i da moja usta oće leba da jedu i da neću iz tudje ruke i na tudji zubi. Nisam ja biro nego nešto prosto, šta ima. A bio sam se bogami primako, nisam više za decu, primako se u velike i kažem vreme mi da radim. Kaže onaj s mašnom: idi u socijalno nek ti oni prepišu koliko i šta ti sleduje jer ti si, kaže, slučaj. Reko, nisam ja slučaj, ja sam taj i taj i, nemoj da se zamajavamo, mogu rep konju da isčupam a da mi socijalno deli milostinju. Neću niko mene da džabe rani. Kaže mora. E ne mora!
Krenem da kopam bunari sa nekog komšiju Gradimira Jovičića – on se bio sažalio na mene. Krenem. Taman poče para da kaplje i ja zanat malo sviko kad Gradimira zakopa i on budne mrtav a imo četiri deteta. Sve što sam imo ja njima dadnem jer ostali bez oca. Njegova žena nije bila na svoje mesto i imala je neke namere prema mene pa ja odem iz tu kuću. Nisam više teo ni taj poso.
Sretnem opet neke dobre ljude pa krenem u dundjerski poso. Tu sam se mlogo namučio isprva. Dobro se pokažem, ljudi me zavole, te lepo zanat izučim i stanem na svoje noge.
Na jedan vašar sretnem mou Bosu. Vitko lepo devojče, siroto ko i ja. Život zna koga sastavlja. Nemam ja tu šta mlogo da pričam. Bili smo siroti al nam sve bilo slatko. I luk i leba pa slatko. Bio sam veliki i jak al čoveka nisam mogo šakom. A men su udarali mnogi. Uvek oprostim, taki sam čovek. Imo sam jednog majstora Živana Ranića. Vatra živa. I ženskaroš. Bila mu tudja sladja neg išta. Dobijemo mi tako poso a on bio kod jedne u kući. Pošlju mene da ga zovnem. Ja dodji do vrata pa udri, udri u ona vrata. Bože kad se on izbekelji na ona vrata pa me poduvati šakom za vrat. Odletim niz basamake i trima se premetnem . Nisam ga pito što me udari a mogo sam u zubima da ga nosim. Napuštim ga i nije vredelo što me molio. Bilo je doduše i ja da zamanem al nikad prvi. Samo kad sam moro. Mloge sam kuće ispravio a i decu. Dva tri umreše al tako im veselnicima bilo dato.
I našo sam svoj putić. Ko što sam verovo da ga ima tako ga i nadjo. Nemoj za ništa u životu da se požališ. Uvek ima gore. Mora da se pretrpi i dobro i zlo. Gledaj pravo i ne žuri. Ovlaš putom. Zlo je više dato čoveku. Tu se on meri ko je i od kake sorte.
Loš čovek nije ni za jedno, ni za drugo. Loš čovek ko da nije ni živeo. Tako je moe mišljenje.
