GUTENBERG GOSPODIN SAV FIN

Bio jednom jedan mali grad i u tom malom gradu jedan mali čovek i u tom malom čoveku jedno veliko srce i u tom velikom srcu jedna velika ljubav i zadovoljstvo.

Ima ja jedan lep drvo na dvorište i kod taj lep drvo jedan plav klupa dugačak tri metara na koji sedi i odmara od vredan rad od umorne noge.

Kraj klupa ima jedan mali češma iz koji teče lep ladan voda sa koji se umije i šareno cveće zaliva.

U dvorište svoje ima ja lep, visok za glavu od njega, žena.

Kad je dan da se ne radi stavi na koleno, miluje po kosa, peva, pa kaže: Gutenberg svaka tebe čast sve si u život postigo.

Neki snaga raširi  moje grudi pa ja uzme moj lep žena, pa ljubi njeno krupno oko, oba, pa ljubi njeno usta crvena, pa njegovo uvo i kosa meka, sve dok sunce ne zalazi, pa kaže sebe: ne daj se Gutenberg gospodin sav fin.

U dvorište ima ja i jedan crn kuče. Kad ode u drugi varoš ja se seća na svoj dvorište i drvo i češma i od svoj lep crn kuče ko zift pa  ja opet misli: ne daj se Gutenberg gospodin sav fin.

U svoj dvorište ima ja i šes mlogo lep i okrugla i sa oči sjajne i crne zift deca što uvek sigra kraj taraba oko naša mala lepa kuća, što se uvek mene smeje i trči i mene ruke šire pa kažu: tato naš lepi tato šta si na nas doneo? A ja vadi svašta iz moj džepovi za moj lep okrugla deca i srce udara sve jako i jako od sreća, u mene, u moj grudi.

U moje lep dvorište ima ja  i jedan bela kuća sa jedan lep soba sa šaren zid. U taj soba sve moj živi pa nas ona čuva od mokro i vruće i ladno.

Kada ja ide po drugi ulica u moj lep varoš i viče: popravlamooo kisobraniii, mene ljudi voli jer ja stalno lepo smeje i fino priča, ko gospodin, pa kad se umori zastane pred neki lep kuća i pred neki lep dvorište pa se pomisli u moj glava: e moj Gutenberg, moj Gutenberg, srećan moj čovek, kako ti sve ima, kako tebe sve dobro u tvoj lep varoš, u tvoj lep zemlja, pa uzme alat i krene svoja kuća sa svoji šareni kisobrani popravleni.

U daljini vidi moj šes lepa i okrugla deca kako se smeje mene i ruke pruža, i moj lep, crn ko zift, kuče kako trči mene, i moj lep žena kako maše mene, pa stane sa veliki ponos i radost u grudi i maše  i ja na nji, pa zaboravi na umor u ruka u noga i u duša, jer se sve moje lepo na mene smeje kad ja dođe iz daleko, pa kaže: ne daj se Gutenberg pošten dobar čovek, ne daj se Gutenberg gospodin sav fin!

Bio jednom jedan mali grad u kome su živeli mali ljudi. U njemu su jednog jutra osvanule novine u kojima je objavljena jedna mala vest: „Pronađen leš onižeg čoveka na kraju grada. Na sebi je imao belu košulju, crni prsluk i mali braon šešir. U levom uhu je nosio minđušu a u džepovima je imao nešto sitnog novca i bombone. Oko njega je razbacano nekoliko šarenih (ženskih) kišobrana. Viđen je dan ranije gde prolazi ulicama pevajući neku veselu pesmicu na nerazumljivom jeziku, što je isprovociralo badavadžije okupljene ispred lokalnog bircuza. Istraga je u toku.”