DEPO PROVINCIJSKOG POZORIŠTA
(crtež, detalj)
Ko zna zašto, setio se svoje velike dečačke ljubavi, Gospođe Vere.
Prelepa gospođa Vera. Znala je iznenada, bez razloga, na neobičan način, da ga uhvati za ruku i tako neko vreme da ga drži bez reči. U gužvi, sasvim jednostavno, zaustavila bi pogled na njemu, pogled skriven za druge. Nikada to nije razumeo ali bi ga danima pomisao na taj pogled grejala.
Kada bi bila u najizazovnij pozi, otkrivenih nogu, ili izraženih oblina, obavezno bi ga, ali opet da ne vidi niko, pogledala krupnim lepom očima, upijajući ga, ubijajući ga. Ona je bila lepa, zrela žena a on klinac koji je goreo iznutra ulazeći u tajne života sa strahom i vatrom.
Njoj je život prolazio sa svakim danom a njemu počinjao sa svakim danom.
Šta se zaista događa sa našim osećanjima – pita se Breht – da li stare zajedno sa nama ili ostaju negde, ko zna gde, da bismo jednoga dana mogli da se vratimo po njih ili da nam, kada se u tom velikom životu izgubimo, budu orijentiri ka boljem svetu ili svetu u kome smo mi bili bolji.
Danas je osetio potrebu da se ponovo sretne sa nekim od tih svojih osećanja. Bez najave dolazi pred vrata njenog stana. Sa istom tremom, kao pre toliko godina, zvoni. Vrata mu otvara Ona, Vera, nešto starija ali i dalje lepa i dostojanstvena, zagonetna, privlačna.
Ljupko ga posmatra preko sitnih kolačića od smokve dok sede u njenoj sobi. Jedna ruka joj je naslonjena na, nekada tako raskošno, bedro a drugom nesvesno miluje vrh trouglastog kolačića. Sedi tako Breht zagledan u Gospođu Veru i u svoj život, u svoje tajne ljubavi koje je jedva preživeo. Tuga je utopljena u žutu svetlost sobe. Posmatra njena, još uvek božićno lepa, kolena i požele da je poljubi ali ne kao nekada strasno, sa željom, već toplo i nežno, sa mnogo ljubavi. Žao mu je i nje i sebe, žao mu je zbog svega.
Kasno, sve je kasno. Kao nekada Gospođa Vera mu stavlja svoj dlan na ruku položenu na sto i gleda ga bez reči. Pravo u oči. U njenim svetlim, toplim, zelenim očima iskre dve krupne suze.
Žao mu je što nije pijan, odnosno bio je malo, sasvim malo, žalosno i nedovoljno pijan. Taman toliko da ga osećanja, i prošlosti i sadašnjosti, uhvate na prepad i tako nespremnog potpuno razbiju.
Lagano i nežno dodirnu obraz ove divne žene i miris njene kose vrati ga nekoliko godina unazad. Ulica je bila pusta a njegovo srce prazno.
Sva osećanja koja je imao tog trenutka ostala su u toj sobi, pored seksi trouglastih kolačića, utopljena u miris tela i kose lepe Gospođe Vere.
