detalji izgubljenog života
još jedno dosadno jutro. svi, ili većina od svih, su otišli na posao. breht ustaje, zaliva cveće, hrani belog miša srećka, uključuje radio, televizor, kompjuter, mobilni, kuva kafu. posmatra sebe dugo u ogledalu, sve dok ne nabaci onaj pravi, čelični, surovi, pobednički pogled. tako naoštren vraća se u sobu ali čim sedne ispred kompjutera volja i optimizam izlaze iz njega kao vazduh iz balona.
produžava priču “dženi i breht u vrtlogu istorijskih događanja” trenutno radi na poglavlju “dnevnik ljubomore”. taj deo ga posebno uveseljava.
dnevnik ljubomore 2
“odlučio je da pobedi dženi na njenom terenu. tri boda u gostima. biće smiren, blag i opušten. biđe đavolski proračunat i lukav. hladna glava i bistar um – to je formula. konačno! posle ove odluke već oseća povetarac slobode kako lagano pirka kroz prozor. udahne punim plućima i zakašlje se. moram da prestanem da pušim, misli breht , dok zvezde žmirkaju iznad njega.
treba sve to ubrzati. dosadni su mu produženi efekti rastajanja. ipak, i pored ovako kristalno jasne odluke, nešto ga golica u stomaku, neki kamen mu pritiska dijafragmu izazivajući uznemirenost koju je teško zanemariti. bože i sam vidiš da je vreme. spreman sam. samo mi daj znak. iznad njega samo pariško modri ponor i usamljeno svetlucanje beskraja.
ima li nekog tamo? pita se breht. treba mi sagovornik a sam sebi sam očigledno loše društvo.
polako postaje vlasnik svog mozga, za osećanja još nije siguran. preseći će sve u trenu, jednim oštrim zamahom, britko, uz fijuk kroz vazduh, poput sečiva samurajskog mača. već vidi bledunjavu jadnu dženicu kako se raspada, njene uplakane očice koje pitaju: ali zašto, zašto brehtiću? i sebe kako odlazi lagano, opušteno, ne zatvarajući vrata za sobom, niz ulicu. jadna dženi će ostati na promaji i jecati bolno kraj svog telefončića kretenčića. oni su celina, oni su svet.
zalutao si brehte. bio si strano telo u toj ružnoj priči. pronađi ponovo sebe, onog pravog, moćnog, lucidnog i neuništivog razbijača ženskih srca. samo opušteno, bez emocija. pronađi se razbijaču! što pre. potreban si im. zalutao si u nepoznatom svetu, teturao kroz mrak, gazio mulj. vrati se svetlu, vini se! ti si kreator lepog a ovde je sve bilo ružno. bio si slep i nisi video da si bez šansi.
dženi prokleta, izdajnice, misli breht, dok mu tuga, ljubomora, jad i beda vlaže oči i stiskaju želudac u tvrdu malu grudvu. sada si rekla ne i više nikada.
od sutra okrećem novi list, nov novcijati list. veliki kao vrata, a na njemu će, sitnim slovima, pisati nešto što ti neuki stvore nećeš razumeti: samo zvezde i breht.
iz sve snage šutnu kamen pred sobom. neko kuče zalaja i uplaši ga. palac na nozi ga je grozno boleo. gde sada, pitao se, dok ga je usamljenost davila kao zmija.”
prekida na kratko pisanje, uzima pivo iz fruižidera. neko se svađa na ulici. debeli moron je opet parkirao na travnjak ispred kuće namćor dede.ulica pusta i prazna. živim u bermudskom trouglu. ko zna da li u spoljnom svetu i znaju da postojimo. možda živimo pod vodom. možda sam ja sunđer bob. debeli moron je keba kraba, dženi je ona veverica, ovi njeni su bacilli i lignjoslavi…. Pivo prolazi kroz njegova creva kao kroz oluke, kao kroz kanjon morače. ledena zmija gmiže kroz stvaralački ustreptalog bredhta. vraća se za kompjuter.
dnevnik ljubomore 3
( a šta je bilo posle, zatim ili potom)
“dženi se pravda. deluje iskreno i nežno. podseća ga na vreme kada je i on bio umoran, pospan, depresivan, iscrpljen a ona puna razumevanja. bila sam uvek tu, uz tebe brehte. uvek! uvek!
možda je malo preterao, možda malo. idemo dalje. vreme neka pokaže i kozi i rogu.
dok sedi u kafiću i ispija kapućino po navici crta po salveti. kada je bolje pogledao crtež video je lik dženi. zgužvao je salvetu i ugurao je u džep. eee moj brehte.
dnevnik ljubomore 4
glupi apotekar se pojavljuje ponovo, kao čupavac iz kutije. sve izgleda slučajno i ležerno. breht ga ignoriše. sujeta mu ne dozvoljava da taj ljaks izaziva njegovu, bilo kakvu, pažnju. ipak, breht nije tip koji ume potpuno da prikrije svoje durenje. krajičkom oka dženi ga je snimila i u trenu provalila. apotekar je sirovina, provincijalna terminologija i smor ritam do koske. i da mu nije antipatičan breht bi morao da bude olimpijski šampion u više disciplina i varijanti slina komunikacije da bi razgovor održao na nivou mora.
omiljena tema dr smarača je posao.
od toga breht dobija serijske slomove nervnog sistema, vaške, svrab na laktovima i iza ušiju, pospanost i želju da otvori prozor u kupatilu i zavija do duboko u noć.
od svega ovoga on se samo smeška i odgovara: pa jeste, pa da, naravno, normalno, ma neprijatna situacija, pa ko ne bi, u pravu si …
koja sam ja gnjida, urla u sebi breht, koji moron. trpim seoskog dilbera da mi muva ribu na najprimitivniji načini još ga slušam kako mi drlja po vijugama kao po svojoj livadi. seljačina!
da stvar bude gora ovaj abortirani klipeta, farmaceutski fetus, ima brđansko – čobanski akcenat, surlu traktoriste, ošišanu četvrtastu glavu kopača kanala i očice poljskog miša.
e, brehte, čoveče, dženi je kreten, ovaj ovde jaje, digni se, uzdigni se, uzleti brehte, oteraj ih sve u pm. (biiiip) i izađi ponosno iz priče. budi bre frajer jebote. umesto svega čuje sebe: da, pa jeste, naravno,
evo me opet, urla breht u sebi, evo me opet, slušaj ovo keve ti: kako da ne, tako je…
kraj, ovo je kraj. dženi mrtva si. tvoja sahrana je u toku. mrtva si zauvek. hvala ti dženi, hvala što si me konačno oslobodila.
breht, u pola rečenice smor apotekara ustaje, okreće mu leđa i dugo gleda kroz prozor a onda, uz gutljaj piva, iz zelene flaše, kaže: nisam baš siguran da je sve tako.
šta? pita pogledom apotekar.
pa, ništa – kaže breht, ustaje i pobednički odlazi. (he,he)”
