IZ STARIH ALBUMA
Na sceni Teatra „Joakim Vujić“ u Kragujevcu
Igra: Žika Ranković
(„Priče o muškom“ M. Crnjanski)
Život je arena koja nema milosti za autsajdere. Sve teče sve se menja samo su oni večni. Neki od njih imaju sreće da postanu maskote, opšta mesta, niko i ništa i da prožive svoje živote uz tuđe pivo, tuđe cigare, uz tuđe živote. Preuzimaju na sebe lošiji deo, manje parče, nose deo naše loše priče, uklapaju se u film u kome su drugi lepi i bogati, koji su drugi snimili. Oni i jesu tu da bi drugi bili ili izgledali još lepši, još bogatiji i uspešniji. Da razlika bude uočljivija. Oni su tu zbog poređenja. Kako bi ovi drugi znali da su lepi, bogati i uspešni da nije njih, maratonaca na kratke staze, večitih autsajdera.
Prvo su su loši đaci a dobri drugovi. Onda su loš primer za početnike. „zar hoćeš da budeš kao on“!! Onda počinju sa raznoraznim glupostima postajući lokalni heroji za buduće naslednike, zatim junaci crnih hronika, a onda ih vreme lagano gazi, stižu novi koji im mute slavu. Neki preteknu i provlače se kroz generacije kao crna nit, neki se uklapaju i utapaju u prosek, u sivu svakodnevicu, protiv koje su uzalud pokušali da se bore.
Postaju sitni činovnici, mastiljari, laktaši, muvare, rovci, papučari sa večnim mirisom pelena, večernjim novostima u džepu i peskom u glavi. Uz pivo i nedeljni ručak sa svojim taštama slikaju se uz fikuse, petonije i muškatle, za večnost, za prašnjave albume.
Sve lagano bledi i nestaje. Bivši heroji sa asfalta, žestoki momci, švaleri i ostali, zgaženi vremenom i umorni, kada obele brade, kosa se otanji, poput okasnelih pubertetlija vuku svoje polupromašene živote oko trafika i kafića rodnog grada po malo svačiji i po malo ničiji. kao slučajni, zalutali primerci nekog drugog, nekog svog vremena.
