ništa bolje od lepog dana
Počelo je tako što su na zidovima, tarabama, trafostanicama, kontejnerima, osvanule slike nasmešenih proroka, čudaka i ludaka, mesija, vidovnjaka, mađioničara…
Kuhinja nove srpske budućnosti počela je da radi.
Svi su nudili savršene recepte Velike Srbije sa manje ili više krvi, sa morem ili bez mora, sa ostrvima, bez ostrva.
Onda su noćni portiri, lakeji, lift bojovi, majstori, kokošari, doušnici, cinkaroši, jajare, prevaranti i ostali polusvet, obukli uniforme raznih boja i značenja a germani, turci, kauboji i ostali zadovoljno su trljali ruke jer je balkanska fabrika smrti opet započela sa radom.
Bosanski lonac se lagano zagrevao. Švabe su već videle Jadran na svojim razglednicama, Turci oštrili jatagane za kaurske glave a naš bašibozluk rastrčao se po svetu zavlačeći se pod rep svakome ko bi izvadio šaku dolara.
Politika “kume izgore ti kesa” radila je kao dragstor. Takozvani “borci za bolju Srbiju”, “Srbiju sa ljudskim likom” u džakovima su donosili pare iz dijaspore i od stranih političara i gurali te pare u svoje džepove i na svoje račune i račune svojih svastika i kučnih pomoćnica. Strani državnici i trećerazredni političari, koji su bili zaduženi za “balkansku boraniju”, zdušno su gurali novokomponovane janičare u propast a i nas sa njima.
Oživeše ponovo čitanke i lektira, oživeše ustaše i balije, kekeci i zevzeci i sve što Srbina mrzi izgmiza iz svojih smrdljivih rupa i jazbina zabalusano i željno krvi.
Za noć osvanuše ponovo novi kaplari, satnici, bojovnici i vojvode.
Rešiše da običan svet, po kratkom postupku, od vremešnih, trbušastih kancelarijskih pacova pretvore u ljute guje, terminatore, pse rata.
Svako svome utrpa u ruke, pušku, bajonet, šlemove i bombe i dok trepneš evo nas u tuđim njivama i kukuruzima, pijanih i raspevanih, nesvesnih ni gde smo pošli ni šta će biti.
Zaoriše se pesme i zavijoriše barjaci, i naši i njihovi, i krete Srbin na Srbina, brat na brata. Zaigra mečka i na njihovom i na našem pragu.
90-te
Stoji na balkonu stare upravne zgrade ZCZ. Ispred njega most kojim prolazi duga kolona đaka sa transparentima, sa zastavama i novim i starim. Ori se pesma: “Ko to kaže ko to laže”. Duga kolona đaka iz klupa odlazi na miting: Srbija, Srbija, Srbija! Ritam je pravi, navijački. Onaj sa stadiona.
Talambasi održavaju ritam. Bubnjevi, flaše, pesme i barjaci. Opet počinje. Srbija, Srbija! Spremte se spremte…
Zagrljeni, raspevani đaci preko reke odlaze na miting. Proradilo srpsko ludilo, čitanka i istorija: Srbija! Srbija! Proradila politika i bezumlje.
A dan prelep. A sve blista od sunca i svetla. A kolona odmiče u “dugu tamnu noć”.
Još jedanputa, još jedna kolona, („iste su godine svi bili rođeni…“) raspevano odlazi na sastanak sa avetima prošlosti.
